Piše Ivan Mrđen: Trajno sumnjiva vizit-karta

U subotu se navršilo 29 godina od “smrti pod nerazjašnjenim okolnostima” novinarke “Duge” Radislave Dade Vujasinović (1964-1994), a danas ćemo obeležiti 24 godine kako nema pravosnažne sudske presude za ubistvo pod razjašnjenim okolnostima, sa poznatim i počionicima i neposrednim nalogodavcima, vlasnika i glavnog i odgovornog urednika “Dnevnog telegrafa” Slavka Ćuruvije (1949-1999).“Sudski proces traje još malo pa punih devet godina. Dva puta je Apelacioni sud vraćao prvostepene presude na ponovno suđenje i u narednim danima, mesecima očekuje se nova odluka. Od ove odluke suda zavisi da li će niz nekažnjivosti ubistava novinara u Srbiji biti prekinut”, stoji u pozivu za akciju koju zajednički organizuju ANEM, UNS, NUNS i Slavko Ćuruvija fondacija.Tim povodom se od članova “novinarske zajednice” (baš mi se dopao taj izraz, kao tračak nade u cehovsku solidarnost) očekuje da danas, 11. aprila, na 24. godišnjicu likvidacije Slavka Ćuruvije, u medijima koji su im dostupni objave “Najvažniju neobjavljenu vest”.Ispod tog naslova, treba ostaviti prazan prostor ili na kratko “emitovati” tišinu, uz objašnjenje da su taj prostor i vreme rezervisani za vest o presudi za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije i podsećanje da “od ishoda suđenja koje traje već skoro devet godina zavisi da li će istina konačno ugledati svetlost dana ili će zauvek ostati sakrivena od nas”.Drugi deo akcije odnosi se na obeležavanje ovog crnog datuma ne samo ovdašnjeg novinarstva, već i društva u celini, a posebno onih njegovih delova kojima su u opisu posla bezbednost i pravda. Ali i informisanje građana, zbog čega su koleginice i kolege iz svih novinarskih udruženja pozvani da se danas (utorak, 11. april, u 17:45) okupe ispred restorana “Kolarac” u Knez Mihailovoj i prošetaju trasom kojom je poslednji put prošao Slavko pre nego što je mučki ubijen u ulazu zgrade u Svetogorskoj 35.“Ubistvo Slavka Ćuruvije je velika mrlja na savesti čitavog društva”, rekao je pre dve godine u razgovoru za “Cenzolovku” novinar i književnik Dušan Veličković (1947-2023), koji je Ćuruviju sreo neposredno pre ubistva u restoranu “Kolarac”.Njihov slučajan susret tog popodneva okrivljeni na suđenju pokušavali su da predstave kao legitiman motiv za početak praćenja Veličkovića i prekid praćenja Ćuruvije (koji je dva dana pre toga danonoćno praćen), posle čega je usledila egzekucija. A o tome da je Veličković svom kolegi tada dao običnu vizit-kartu govore kao o “sumnjivoj primopredaji”.Veličković koji je, i bez toga, kao glavni urednik NIN-a od 1993. do 1997. godine, već spadao u tadašnjem režimu “sumnjive tipove”, u knjizi „Srbija hardcore“ (“Laguna”, Beograd, 2009.) zapisao je da mu je Ćuruvija tom prilikom rekao: „Moj najveći patriotski gest je što sam u ovoj situaciji prestao da izdajem novine. Neću da pišem za cenzore.““Ova situacija” bilo je vreme bombardovanja od strane Nato alijanse, ratne cenzure u kojoj se isticao tadašnji ministar informisanja u vladi čuvene “crveno-crne kolalicije”, ali i “doušničkog i nasilničkog žurnalizma”, kako je to nazvao kolega Veličković. Reč je o besramnom tekstu u “Politici ekspres” pod naslovom “Ćuruvija dočekao bombe”, koji je pročitan i u udarnom Dnevniku Radio-televizije Srbije.“Nije to bio nikakav novinski tekst, kao što ni novine u kojima je objavljen u to vreme nisu bile nikakve novine. Bila je to jedna beskrupulozna, primitivna denuncijacija. E, sad, iako to nije bio pravi novinski tekst, u kojem se osim podmeta, priroka i tačke na kraju rečenice, poštuju i osnovne činjenice kao što je red u novinarskom poslu, ta vrsta potkazivačkih tekstova ipak čini jedan poveliki korpus savremenog srpskog žurnalizma. To bi se moglo nazvati doušničkim ili, još bolje, nasilničkim žurnalizmom, a tekst ‘Ćuruvija dočekao bombe’ je blistavi primer tog opasnog novinarskog slepog creva.”Baš zbog tog teksta i otvorenih pretnji Veličković je prišao Ćuruviji da mu izrazi solidarnost i prijateljsku zabrinutost:“Slavko je bio opušten, šalio se, ali mislim da je to bila opuštenost na način na koji je čovek opušten kad zna da je suočen sa besmislenim optužbama, ali u osnovi je morao biti zabrinut, jer je stvorena atmosfera poziva na linč, iako u tom momentu niko nije mogao ni pretpostaviti da su odredi smrti u blizini.”Njihov susret zabeležen je u „Izveštaju o tajnom praćenju lica – radni naziv Ćuran“, pri čemu je naročito važna bila primopredaja „papirića formata A-6“. U svojoj odbrani drugookrivljeni za ubistvo Milan Radonjić, tada načelnik beogradskog centra RDB, koji je nadzirao akciju praćenja iz minuta u minut, ističe da je Ćuruvija praćen tog dana jer je imao „dojavu“ da će doći do neke primopredaje.Za „primopredaju“ je proglašena posetnica koju mu je dao Veličković i, navodno, zbog toga je on naredio da se prekine praćenje Ćuruvije. U stvari, operativci su povučeni da ne bi videli ubice i nakon toga je Ćuruvija streljan.Na pitanje da li očekuje da Slavkove ubice budu kažnjene i da se otkrije ko je naredio ubistvo, cenjeni kolega je pre dve godine rekao:“Znam samo da je suđenje u toku, ali mogu da kažem da je užasna činjenica to što se sve to događa tek sada, više od dvadeset godina od jednog groznog, surovog i besmislenog zločina. Nadam se i verujem da će sud identifikovati i kazniti bar neke od egzekutora i učesnika u ubistvu, ali sumnjam da ćemo ikad saznati ko su glavni nalogodavci.To će, naravno, biti velika mrlja na savesti čitavog društva, mada možda ne treba biti tako kategoričan, jer istina često ume da nas iznenadi i da se iskobelja i iz najmračnijih i najtajnijih državnih budžaka.”BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]