Nisam baš siguran da će se osećati prijatno kolege iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije kad se danas, tačno u podne, budu okupili na redovnoj izbornoj skupštini u Dobračinoj 59. Posebno ako bude, kao u nekim prethodnim situacijama, natezanja sa kvorumom, koji po najslobodnijem tumačenju statuta čini makar pedeset prisutnih, sve sa tzv. onlajn učesnicima...

Za organizaciju koja se dičila sa članstvom osamdeset puta većim od tog minimuma minimuma, koja ima bar 650 plaćenih članarina za ovu godinu, u kojoj želi da ostane polovina onih koji su već odavno zreli za „brisanje sa evidencije“… sve ispod pune sale bila bi žalosna slika. Skupština radi skupštine, otaljavanje formalnosti, izveštaj za nekakvu arhivu… sve to moglo bi da se odigra na nekom drugom mestu, ali ne i tu, u „Dorćol Platzu“.

U tim poroznim betonskim blokovima ostalo je sačuvano suviše velikih reči za pravo novinarstvo, zbog koga je u krajnjoj liniji NUNS osnovan i bez čega njegovo postojanje nema nikakvog smisla. Samo u poslednjih godinu dana tu je održano čak šest komemoracija istaknutim urednicima i novinarima, od kojih su troje svojevremeno bili i predsednici ovog udruženja.

Gordana Suša, Miloš Vasić, Slaviša Lekić, pa Milan Vlajčić, Veselin Simonović, pre dva dana i Stojan Drčelić, ispraćeni su uz pohvale, koje su veoma daleko od uobičajenog „o pokojniku sve najbolje“. Mnogo je njihovih ličnih putokaza postavljeno, ali je u osnovi trasiran samo jedan put. Put odgovornog, profesionalnog, nezavisnog i poštenog bavljenja novinarskim poslom.

Zbog toga će danas u rano popodne u tom prostoru lebdeti i oporo pitanje, jesmo li dostojni tih uzora, imamo li organizaciju koja može da ih sledi. Nisu ovo „druga vremena“, nije ništa teže nego što nam je vazda bilo!