Piše Ivan Mrđen: Sve pošiljke kad tad stignu...

Mi, tutto completo, dve, jednu iz Amerike, drugu iz Segedina od gospođe Eve, bake naše princeze Ane. Izgleda da još samo ljudi po svetu drže do ovog lepog običaja, od koga su nekad lepo zarađivali i preduzimljivi izdavači i štampari i mnogobrojni prodavci čestitki po ulicama i pošta.

Bilo je novogodišnjih i božićnih praznika kad je kroz saobraćajnu poštu Beograd 2 prolazilo i do tri miliona čestitki, a vrhunac je prema podacima PTT muzeja zabeležen sada već davne 1977. godine.

Bilo je nečeg u tom iščekivanju i gledanju u sanduče, a onda u pažljivom cepanju koverti i osmesima zbog lepih sličica, šaljivih poruka ili, jednostavno, prepoznavanju pošiljalaca… Nešto što nema nijedna notifikacija na društvenim mrežama, koje su vremenom sasvim potisnule ovaj lepi običaj...

Slično je i sa lepim slikama gradova i mesta, koje smo nekad slali sa putovanja, od kraćih izleta do godišnjih odmora… Sad sve stane u telefon, od slikanja apartmana do koktela na plaži, od švedskog stola do prvog crvenila zbog preteranog sunčanja… Ne morate da mi verujete, ali imao sam popriličan problem da prilikom poslednjeg boravka u Dubaiju, gradu kroz koji je lane prošlo više od 15 miliona turista, kupim običnu razglednicu, koju sam obećao mojoj prijateljici Goci Vidović…

“To više niko ne šalje”, rekao mi je prodavac u jednom suku u Deiri, starom delu ovog grada, koji je po svemu okrenut i već uveliko pripada budućnosti.

*     *     *

Prekjuče je jedna moja razglednica, poslata u oktobru prošle godine iz Melburna, bila glavna atrakcija u poznatom dušanovačkom restoranu “Stari bunar”. Naslovljena na mog prijatelja Milana Ocokoljića, uz pozdrave vlasnicima Cani i Slavku Petroviću i kompletnom osoblju i posebno naglašenu “ekipu za koju čuvate astal sredom popodne”, stigla je baš u sredu, ali posle puna tri meseca.

“Ti si fenomen, uspeo si da sam sebe pozdraviš”, našalio se legendarni “Cokan”. Odmah sam javio mojoj Miri da sad možemo da očekujemo da nam se jave i naši prijatelji kojima sam takođe tom prilikom poslao razglednice, plus moj drugar Vladan iz meni sve omiljenijeg Kluba ljubitelja narodne muzike…

Kad smo već kod narodne muzike, juče se javila naša prijateljica Vera Vučković, pa smo se slatko nasmejali jer sam ja na razglednici koja je i njima stigla ove srede, pošto nisam baš bio siguran u adresu, napisao “kuća pored kuće Bekija Bekića”. Da ne objašnjavam dalje koliko sam pomogao kumodraškim poštarima da i oni potvrde pravilo “svaka poslata pošiljka kad tad mora biti isporučena”…

Gospođa Vera je, sa svoje strane, imala sličnu priču o njenom prijatelju Predragu Gavriloviću iz Čačka, čija je porodica pravila jednu od najboljih rakija u tom kraju, čuvanu u buradima ispod zemlje i po dvadeset godina… Tu rakiju su uglavnom poklanjali prijateljima i trošili za porodična slavlja, ali je priča o tome kako je Verina ćerka Milica, u čiji istančani osećaj za lepo i dobro ne treba sumnjati, poželela da bocu tog izvrsnog pića pokloni nekoj svojoj prijateljici sa Balija, možda najpoznatijeg od 17.508 indonežanskih ostrva…

To sve ne bi bilo interesantno da Peđa nije rekao da je jedini uslov da mu pošalju razglednicu, jer on baš sakuplja te lepe slike svih mesta do kojih je, ako već ne može on lično, stigla njegova rakija. Milica je napisala “haj nek se čuje, čuje, haj nek se zna, da je Peđina rakija stigla i do Balija”, ali je i to putovalo samo nekih pet meseci…

*     *     *

Kad smo već kod pisama, lepih običaja i dobrih ljudi, red je da u ovoj seriji tekstova inspirisanih praznicima, pomenem i slučaj gospođe Nadice Hren iz Kočevja, kojoj su u novembru 2018. godine na proputovanju kroz Beograd ukrali novčanik sa svim dokumentima. Nekoliko meseci kasnije dokumenta su joj vraćena iz slovenačke ambasade, uz pismo gospodina Raše Jovanovića, koji se po tom kraju bavio sakupljanjem sekundarnih sirovina.

Iz koga prepisujem:

“Poštovana madam Hren,

Nekada sam govorio slovenački, ali sam ga prilično zaboravio pa Vam zato pišem na srpskom, ali latinicom da biste lakše čitali. Pretpostavljam da solidno govorite srpsko-hrvatski, a sudeći po imenu Nadica možda i potičete iz istočnih krajeva.

Ja sam Jovanović Raša, vaša generacija, 63 godine, iz okoline Beograda i povremeno sakupljam i prodajem sekundarne sirovine u centru Beograda - aluminijum, konzerve, limenke, folije, sitne plastične flaše i njihove čepove zatvarače. Od toga se izdržavam u poslednje tri godine pošto sam tada izgubio posao u mom gradu.

Firma je bankrotirala, meni je ostalo još dve godine do penzije, pa to moram sve da premostim, a znate kako se u Srbiji teško zapošljavaju veterani. Uzalud mi je akademsko obrazovanje...

Idući tako niz ulicu od kontejnera do kontejnera, vadeći konzerve i ostalo, u jednom direktno prekoputa glavne Železničke stanice na vrhu nađem rasuta dokumenta, preko nekih novina, još neuprljana. Pogledao sam pažljivije i video da su u pitanju lični papiri od jedne gospođe koja je verovatno pokradena od džeparoša beogradskih.

Ne budem lenj, već saberem sve pažljivo što se moglo naći, sakupim u vrećicu i pravac kući da na miru pogledam, pronađem kakvu adresu ili telefonski broj i svakako pokušam da uručim vlasniku.

Držim da je to ljudski i gradski gest, pogotovo kad sam video da je strani državljanin i koliko mu dokumenta i sve te karte znače. I ja sam pre četiri godine u autobusu ostao bez novčanika sa svim dokumentima i znam koliko je to mučna situacija.

Mislio sam prvo da Vam pošaljem preporučeno poštom na kuću u Kočevje, ali nisam siguran koliko ostajete u Srbiji, pa mi pade na pamet da bi najefikasnije bilo da Vam pokušam dostaviti preko slovenačke ambasade u Beogradu koja će vas lakše i brže naći.

Posebno sam, draga Nado, sentimentalan prema Sloveniji i pogotovo prema Kočevju jer sam tačno pre 40 godina služio vojsku u Ljubljani na Bežigradu. Za tih godinu dana naučio sam i slovenački zbog dekleta i punca (devojaka) iz Ljubljane, a kasnije, draga Nado, bio sam mlad fant (momak) oduševljen lepotama Slovenije pa sam po završetku voljnog roka ostao još jednu nedelju da na miru uživam od Bleda pa do Maribora.

Zato mi je još draže da mogu biti džentlmen prema jednoj slovenačkoj dami i istovremeno stid da vas je neki moj sugrađanin (lopov) tako drsko pokrao! Lepo bi bilo da me informišete da li ste dobili poštu.” U potpisu Jovanović Raša…

*     *     *

Njegovo pismo je Nadicin rođak Denis Ovčarević iz Beograda objavio na Fejsbuku, što je u to vreme imalo veoma mnogo komentara, lajkova i već uobičajenih reagovanja. Onda je iz Kočevja stiglo pismo za Rašu, u kome mu je Nadica zahvalila na prelepom gestu i poželela “da i u vaš život dođu dani u kojima ćete uživati u penziji i u kojima ćete, umesto da skupljate stvari po kontejnerima, obići sve krajeve Slovenije u kojima ste bili kao mlad vojnik, pa i Kočevje”.

Jedini problem bilo je to što niko nije znao gde Raša živi, pa je je sa novim pričama i novim događajima ova nezavršena, tačnije neuručena prepiska potisnuta iz sfere javnog interesovanja.

A vredi mnogo više od svega što ovih dana čitamo po medijima i društvenim mrežama…