0
Moj prijatelj Pera Petkov iz Novog Sada u nedelju podsetio ljubitelje fudbala da je na taj važan dan (22. oktobar, jel’te) “rođena legenda Vojvodine i najbolji strelac lige bivše Jugoslavije – Todor Toza Veselinović”.
Ovo u navodnicima je on napisao, a ja sam morao da mu brzopotezno odgovorim, čak odavde iz Melburna:
“Samo zbog mlađarije, najbolji strelac Prve savezne lige Jugoslavije bio je Slobodan Santrač. Igrajući za OFK Beograd, jedno vreme i Partizan, a pred kraj karijere i za Zemun postigao je ukupno 218 pogodaka. Jedni misle da istorija počinje od njih, drugi da je istorija ono čega se oni sete, treći da je istorija ono što bi oni voleli da je bilo.
Svaka čast Tozi Veselinoviću, gledao sam ga nekoliko puta kao klinac, pamtim ekipu iz 1958. na Svetskom prvenstvu u Švedskoj, kad smo u finišu baš Tozinim golovima pobedili sa 3:2 Francuze za koje su tada igrali Rejmon Kopa i Žist Fonten… A u tom timu iz Vojvodine čak četvorica (Dobrosav Krstić, Vujadin Boškov, Toza i Zdravko Rajkov)… Dakle, ima se čime ponositi, pa ne treba tuđe lovorike brati…”
* * *
Pošto je i gospodin Petkov napisao da je legendarni Toza za svoju Vošu odigrao 196 utakmica i postigao 130 golova, ja bih još dodao da je i on sezonu 1952/53 proveo na Stadionu JNA, gde je za Partizan bio strelac čak 15 puta, ali ni to (ukupno 145) nije dovoljno u odnosu na učinak nedostižnog “Sanija”.
PROČITAJTE JOŠ
U stvari, verujem da je priča imala mnogo dublju poruku, nego što je podsećanje da je ovaj veliki fudbaler bio i izuzetno omiljen među svojim sugrađanima. “Uvek je pomagao svima kojima je mogao, pa se na Salajsci često znalo reći da ‘kad Toza ima para i mačke jedu krempite’.”
To je na svoj način osetio i moj prijatelj Vladimir Vitlić, pa je malčice dosuo so na ranu svih pravih Novosađana i iskrenih prijatelja fudbala komentarom: “Mora da je taj Karađorđe bio bolji fudbaler od Toze Veselinovića i Vujadina Boškova, čim su Vošinom stadionu dali njegovo ime. Nakaradni nacionalizam je i ovom prilikom pokazao sav svoj primitivizam u višenacionalnoj Vojvodini.“
Pera Petkov je odgovorio: „Nije problem Karađorđe, naš problem je aktuelna uprava koja uporno neće da nazove stadion FK Vojvodine po najvećem Novosađanu svih vremena Todoru Tozi Veselinoviću!“
* * *
Inače, na pomenutom Svetskom fudbalskom šampionatu u Švedskoj, Jugoslavija je u gradu Vesterosu igrala protiv Francuske i u uzbudljivoj završnici uspela da pobedi sa 3:2. Francuzi su pet minuta pre kraja izjednačili na 2:2 drugim golom najboljeg strelca svetskih šampionata svih vremena Žista Fontena, ali je na minut pre poslednjeg sudijinog zvižduka Toza Veselinović doneo pobedu „plavima“, koji su na toj utakmici igrali u belim dresovima.
U malom dvorištu u Doksimovoj ulici na Čukarici, koje je delilo čak pet porodica, tog 11. juna 1958. godine slušao se radio prenos legendarnog Radivoja Markovića sa novog aparata, marke „Tesla“, koji je moj otac Anton kupio nekoliko dana pre toga, baš zbog tih prenosa „iz daleke Švedske“.
Te večeri sam poželeo da jednog dana budem sportski novinar. Kad je dve godine kasnije, 6. jula 1960. godine na čuvenom „Parku prinčeva“ u Parizu reprezentacija Jugoslavije igrala prvu polufinalnu utakmicu prvog Kupa evopskih nacija, opet sa Farancuzima, opet naši pobedili sa 5:4 u neverovatnoj završnici, u našem dvorištu su svi imali svoje radio aparate, a komšija Milovan, kelner u tada čuvenoj kafani „Velika Čukarica“ (danas je u tom prostoru preko puta Ade Cignlije restoran „Gušti mora“), već i – televizor.
* * *
Kad već pominjemo svetska i evropska fudbalska prvenstva, da kažemo i to da su i Todor Veselinović i Slobodan Santrač bili selektori na jednom od ta dva najznačajnija takmičenja. I to obojica u – Francuskoj!
Toza je vodio reprezentaciju Jugoslavije koja se na Evropsko prvenstvo 1984. godine plasirala onim “ljudi, da li je to moguće” golom Ljubomira Radanovića. Bez obzira na tri poraza u grupi, ipak je to bio veliki uspeh, jer je tada na završnici kontinentalnog prvenstva učestvovalo samo osam reprezentacija.
Santrač je vodio reprezentaciju “skraćene” Jugoslavije (Savezna Republika) na Svetskom šampionatu 1998. godine, koja se kvalifikovala pošto je u baražu pobedila Mađarsku sa 7:1 u Budimpešti i 5:0 u Beogradu. Tim u kome su igrali Dejan Savićević, Siniša Mihajlović, Dragan Stojković, Peđa Mijatović, Vladimir Jugović, Slaviša Jokanović, Miroslav Đukić… bio je nadimak plasmana u četvrtfinale (a posle, ko zna…), ali “još se trese MIjatovićeva prečka”…
Onima koji se razumeju u fudbal sve je jasno, ne bih da nepotrebno produžavam i ovaj tekst. Onima kojima nije – ne vredi ni da objašnjavam. Zato ću za sve samo ponoviti ono što sam napisao Peri Petkovu, jer je to više nego aktuelno na mnogo širem planu:
Jedni misle da istorija počinje od njih, drugi da je istorija ono čega se oni sete, treći da je istorija ono što bi oni voleli da je bilo!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
