Piše Ivan Mrđen: Dvadeseti oktobar

Kad pažljivije pogledate u toj partizanskoj jedinici jedino cveće u rukama svima isto. Pa nisu ga valjda pokrali po palilulskim baštama, neko je ipak morao da se obraduje ako ne njihovom dolasku, onda odlsaku nemačkih okupatora i svih onih koji su njima šurovali.Zato smo godinama slavili Dvadeseti oktobar kao praznik oslobođenja Beograda.A ovog oktobra, ne slučajno, u istom tom Beogradu svetkovine u slavu đenerala jedne od tada poraženih vojski, premijera filma u kome su njegovi sledbenici “heroji”, pomeni, tamjani, sećanja, pola Sajma knjiga iz te kuhinje… Što bi rek’o Lale Bojičić: “Skupili se četnici i u Beogradu, otkrili spomenik i otvorili Dražin muzej. Sad još samo treba da odu u istoriju i Čiča mica i gotova priča!”To isto, možda još bolje, nacrtao Duško Petričić.A sad malo ja. Kad sam bio mlađi i svežiji, pisao sam kratko. Sad sve mislim da me neko neće razumeti, da nešto neće ostati neobjašnjeno, pa pišem baš preopširno. Zato ću danas, čisto da probam, napisati samo nekoliko rečenica.Kad smo slavili Dvadeseti oktobar, jedne godine su dva dana ranije, 18. oktobra 1969. u Beograd doputovali kosmonauti, članovi posade “Apola 11”, Nil Amstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins, ekipa koja je 21. jula iste godine kročila na površinu Meseca.Možda smo živeli u “vunena vremena”, ali za mnogo toga samo je nebo bilo granica!

Kad su devedesetih godina prošlog veka povampirane “svud su straže”, ne samo od Topole pa do Ravne gore, bilo je sasvim prirodno da uz, sve ostale partizanske praznike, bude ukinut i Dvadeseti oktobar. Beograd je, po njima, oslobođen tako što su Nemci otišli da daju tetki lek, da bi vremenom sve zasluge za to pripisane dragim im baćuškama…Kad smo prestali da slavimo Dvadeseti oktovar, jedne godine su dva dana ranije, 18. oktobra 1997. u Beogradskoj ulici, nadomak Slavije, “skinhedsi” ubili Dušana Jovanovića, učenika osmog dva škole “Vladislav Ribnikar”…Oni su Dušanu najpre tražili novac, a onda ga i oborili na zemlju, šutirali u glavu, a na kraju ga je jedan od njih dvojice napao i komadom oluka, čime mu je zadao smrtonosne povrede. Prolaznici nisu reagovali. Dušan je sve vreme grčevito stezao u ruci novac koji mu je tata dao da kupi koka-kolu. Napadači su osuđeni na po deset godina maloletničkog zatvora, ali im je kazna skraćena pa su već od 2004. na slobodi, iako je jedan od njih čak izjavio da se ne kaje zbog počinjenog dela.* * *Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Beograda odbila je pre dva meseca (ili odložila, što je u krajnjoj liniji isto) inicijativu za preimenovanje parka na Slaviji, onog na mestu čuvene “Mitićeve rupe” u “Park Dušana Jovanovića”. Na delu, ista pamet iz devedesetih…“Rat ne ubija samo nekoliko hiljada ili stotina hiljada. Ubija i nešto u ljudima što se nikad ne može vratiti. I ako narod prođe kroz dovoljno ratova, ubrzo sve što ostaje je zver, stvorenje koje smo svi mi (ti i ja i drugi poput nas) izvukli iz mulja”, napisao je “zaboravljeni klasik Dvadesetog veka” Džon Vilijams u romanu “Stoner”.