U nedelju 22. oktobra podnevna arhijerejska služba u Hramu svetog Atanasija Velikog u zemunskom naselju „Plavi horizonti“ biće posvećena građanima Peći, koji su stradali na Kosovu i Metohiji. Tom prilikom biće blagosiljan spomenik, na kome su uklesana imena 167 ljudi ubijenih 1998. i 1999. godine, kao i imena dece iz Goraždevca kod Peći koja su ubijena 2003. godine.

Na spomeniku se nalaze i imena onih koji nisu iz Peći, ali su poginuli na teritoriji pećke opštine. Spomenik je posvećen i vojnicima pećkog garnizona koji su poginuli za vreme bombardovanja, kao i pripadnicima svih vera i nacija koji su stradali od NATO i zloglasne OVK.

Zavet da se na ovaj način očuva uspomena na njihovo stradanje, pri čemu neki od ljudi čija su imena na ovom spomeniku nikad nisu ni sahranjeni, ispunili su članovi Udruženja građana “Pećanci za večnost”. Spomenik je izgrađen zahvaljujući donacijama više od pet stotina Pećanaca, po idejnom rešenju dr Gorice Bojović Ljubenov, diplomiranog inženjera arhitekture, koja je rođena i odrasla u ovom gradu.

Pećanci su posebno zahvalni ocu Anđelku Doderu, starešini Hrama svetog Atanasija Velikog, koji je prihvatio i ideju da se svake godine, druge nedelje u junu, u ovom hramu služi parastos njihovim stradalim komšijama, rođacima i prijateljima.

* * *

Zločin je zločin, smrtni ishod je smrtni ishod, nema imena na metku, ali ponekad nije dovoljno navesti samo ime, prezime, godinu rođenja i godinu nečijeg stradanja. Neke tragedije ne mogu biti zaboravljene, jer, jednostavno, nisu smele da se dogode. Siguran sam da nikome iz udruženja “Pećanci za večnost” to nije bilo ni na kraj pameti, ali isto tako znam da ima onih koji bi da sve pripišu neprijateljima, da se nekako zabašuri jedna od najvećih sramota i države Srbije i nekih njenih “službi”. Zato već skoro četvrt veka nema odgovora na pitanje ko je ubio šest dečaka u pećkom kafiću „Panda“?

Masakr u ‘Pandi’ je najkrvaviji zločin koji se na Kosovu i Metohiji dogodio do početka bombardovanja. Istraga u Tužilaštvu za organizovani kriminal počela je tek u maju 2016. godine. Zašto je trebalo da prođe više od 17 godina da bi se pokrenula istraga? U „Pandi“ su 14. decembra 1998. ubijeni Ivan Obradović (15), Vukota Gvozdenović (16), Svetislav Ristić (18), Zoran Stanojević (18), Ivan Radević (24) i Dragan Trifović (18).

I njihova imena su uklesana na ovom spomeniku, ali nikad ne bi smele da se zaborave reči Milene Radević, majka nastradalog Ivana: “Kad se bude saopštila istina, Srbija će se skameniti!”

Uoči dvadesetogodišnjice ovog masakra, kolega Velimir Perović objavio je u “Danasu” kompletan dosije o traljavoj istrazi, nelogičnim saopštenjima i fingiranim hapšenjima, za koji je dobio NUNS-ovu godišnju nagradu za istraživačko novinarstvo. Pet godina kasnije, praktično ništa novo, samo tuga roditelja i rodbine, u međuvremenu utopljena u opšte stradanje…

* * *

Nedavno se navršilo deset godina od premijere dokumentarnog filma ”Sećanje na Peć koje više nema”, koji je pripremio i u svom rodnom gradu snimio kolega Perović. Na Jutjubu ga je u međuvremenu videlo više od 197.000 ljudi…

Već na samom početku emitovanja pažnju javnosti privuklo je potresno pismo koje je autoru uputio Splićanin Damir Čiča:

„U nostalgičnim sećanjima trajno ostaju samo oni događaji koji su nam važni i snažno emocionalno obojeni. Ispričana sećanja su značajna zato što izražavaju lično značenje. Ona su temelj identiteta i samosvesti. Uspomene povezuju našu stvarnost sa prošlim doživljajima. Nostalgija je tajna koju kod Pećanaca nije teško otkriti. U njoj su skupljena jaka osećanja, a tuga koja se useljava u dušu nije ni neprirodna ni neobična i ne može se sakriti. Mirisi mladosti i rodnog kraja asocirani sa bliskim osobama i prijatnim događajima vraćaju nam prošlost kao dragoceni trenutak i ne dozvoljavaju nam da zaboravimo ono što želimo zapamtiti.”

Zato ćete retko koga pravog Pećanca videti ili čuti u sve popularnijem kafanskom rodoljublju. Oni ne pevaju “dogodine u…”, oni brinu o večnosti. Oni znaju da Peć iz njihovih srca i uspomena niko ne može da iščupa. Zbog toga bih sutra, da sam u Beogradu, otišao do “Plavih horizonata”, da se poklonim senima onih čija nas imena opominju sa dve velike mermerne ploče.

***