“Naš narod ima pare za crne dane. To mu je za svaki dan.” Tako glasi aforizam Jovana Zafirovića iz Donjeg Korminjana kod Kosovske Kamenice, proglašen za najbolji i ovenčan nagradom koja nosi ime Vuka Gligorijevića (1946-2003) na ovogodišnjem “Satira festu”.

Na festivalu, inače 21. po redu, ukupno 39 aforističara iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, Severne Makedonije i Hrvatske izgovorilo je više od tri stotine aforizama, pa pošto su mnogi svoje nastupe “okačili” po društvenim mrežama kao da sam bio “na licu mesta”.

Što bi rek’o Ninus Nestorović, na “Kolarcu” najavljen kao “jedan, jedini”: “U našoj državi je svejedno gde se nalaziš. Uvek si na mestu nesreće.” U prevodu, ne moraš da budeš u Srbiji, da bi znao šta o njoj misle aforističari.”

Mada mi je, da budem iskren, puno pomogao kratak zapis mog prijatelja dr Petra Đukića, za koga ukupno 419 članova grupe “Dr Petra Đukića za predsednika ili за председника др Петра Ђукића” (baš tako na oba zvanična pisma) smatra to što je dvaput ponovljeno u njenom imenu:

“Urnebesni festival dobrog i angažovanog, satiričnog humora tokom ‘Satira festa’, u maloj sali ‘Kolarca”. Ko je došao na ovaj događaj nije se pokajao. Aforističari – satiričari celog regiona blistaju od domišljatosti u kritici vlasti, nacionalnih mitova, stereotipa, nekulture, liderstva, porodičnih i bračnih predrasuda, pa i sebe samih. Više od dva sata protekla su kao tren. Čitajte ih, mnogo ćete se bolje osećati!”

Nisam baš siguran koliko su, posebno kad je reč o reprezentaciji Srbije, učesnici festivala polazili od “sebe samih”, jer su i ovog puta u “radnom predsedništvu” sedeli “dr Džekil i mister Hajd srpske satire”. Tako neki nazivaju nekad uglednog i briljantnog aforističara već decenijama bogato ušuškanog u privilegijama aktuelne vlasti, pod parolom “juče vuk, danas vučić”…

Znam da “Satira fest” izvorno pripada Beogradskom aforističarskom krugu, u kome je pomenuti poslanik jedan od bitnijih likova, ali nekako mi njegova sadašnja priča ne ide uz ime mog prijatelja Vuka Gligorijevića. Koji je, mnogi su to zaboravili, svojevremeno ostao bez posla u beogradskom brodogradilištu neposredno po objavljivanju njegove zbirke aforizama “Nemajući prethodnog iskustva” (1990. godina).

Sticajem okolnosti, dok je moja Mira bila vlasnica prodavnice “Tri sestre”, koju još po dobru pamte žitelji ulica oko Crvenog krsta, bar jednom nedeljno sam se viđao sa Vukom, koji je imao kuću u obližnjoj Daničarevoj ulici. Kako život obično namesti, ta ulica je dobila ime po nadimku čuvenog srpskog novinara i književnika Đorđa Popovića (1932-1914), urednika časopisa “Danica” (izlazio u Novom Sadu na svakih deset dana između 1860. i 1872. godine).

Vuku je tih godina bilo zaista teško, imao je, da se poslužim nagrađenim Zafirovićevim aforizmom više crnih dana nego para. Situacija se nije bitnije popravila ni posle “Petooktobarske revolucije”, čak i kad je dobio prestižnu “Vibovu nagradu”.

Njegovu životnu dramu kao da je imao u vidu jedan drugi novinar i književnik prezimenom Popović, moj prijatelj Petar Peca, koji je jednom prilikom napisao da se kroz humor, pogotovo aforizam, “ublažuju i izvrću ruglu neki od najgorih udaraca koje nam stvarnost nanosi, a kad se jednom nađe smeh, bez obzira koliko bolna situacija bila, muka se lakše preboli.”