Piše Ivan Mrđen: Razglednice iz Ivanjice

Razliku smo osetili već dok smo se približavali bini na kojoj je izvršena primopredaja ključeva grada glumcu Milanu Milosavljeviću, koji od početka ove manifestacije likom slavnog pisca nekako uspeva da sve drži na okupu.

Inače, Branislav Nušić (1864-1938), rođeni Beograđanin, pravo ime Alkibijad Nuša, najpoznatiji kao komediograf, ali i pisac romana, priča i eseja, začetnik retorike u Srbiji, novinar i jedno vreme diplomata, nikad nije boravio u varoši na Moravici, a u čitavom njegovom opusu ona se pominje samo u „Gospođi ministarki“ kad Živka kaže zetu Čedi: „Ne bila ko sam, ako ti ne odeš na viđenje u Ivanjicu“.

Otuda i poruke sa transparenata okupljenih građana, koji su tokom tradicionalne parade i zbrzanog svečanog otvaranja uzvikivali „Studenti, studenti“ i „Pumpaj, pumpaj“: „Nekad se u Ivanjicu išlo po kazni, a sad se dolazi po znanje“ ili „U ovoj opštini su sumnjivi svi, osim onih na vlasti“... Gospođa Popović je citirana sa „Istina se nikada ne govori javno i nikada se ne štampa u novinama“...

Mlađani predsednik ivanjičke opštine Aleksandar Milutinović nekako je istrpeo salve zvižduka i uzvika negodovanja, zbog čega je prisutni ministar kulture Nikola Selaković iskusno odbio da izađe na binu. „Bio je vidno ljut na policiju, a potom je brzo napustio Ivanjicu, pitajući se gde je narod koji me voli“, prepisujem deo izveštaja kolega iz čačanskog portala „OzonPress“.

Ja sam pokušao da ponešto od svega toga snimim, sve dok me neko od okupljenih simpatizera studenata nije upitao da nisam slučajno iz onog „medija“, koji se niti sluša, niti gleda, niti čita, još manje pominje u pristojnim kućama. Samo sam se nasmejao i potapšao po sopstvenom obrazu, neverbalna komunikacija je čudo, govori više od hiljadu reči...

U tom smislu snažna je i poruka koji su nezadovoljni građani poslali kratkom šetnjom do samo dan ranije od strane „inspekcije“ zatvorenog kafića Raška Milutinovića, inače odbornika i predsednika lokalnog odbora opozicione Stranke slobode i pravde.

* * *

Kao i pre devet godina festivalski vikend proveli smo u kući našeg prijatelja Milana Ocokoljića u selu Lisa, koja je od centra Ivanjice udaljena oko osam kilometara, na putu prema Guči. Na tom brdu sada živi samo njegova strina Mika, inače moja vršnjakinja. Njeno kršteno ime je Milomirka, ali ga ona nije čula najmanje šest godina, od kako je ostala udovica. Uz tri ćerke, zetove, sedmoro muških unuka i petoro praunačadi sa kojima je u svakodnevnom kontaktu, kako kaže, i ne primećuje da je sama...

Zapamtio sam nekoliko njenih priča uz jutarnju kaficu o vremenima kad je u te dve kuće bilo mnogo više ljudi, mnogo težeg posla i mnogo češćih veselja, ali i neke u kojima nam je opisala opštu situaciju i prilike u tom kraju kroz pojedinačne sudbine komšija...

Mnogo je, kaže, matorih momaka po selu, sve im teže da nađu ženu za zajednički život. Jedan je iz zaseoka sa brda preko puta, priča Mika, oženio Albanku i sa njom već ima sedmoro dece, a drugi je u svoju kuću primio majku dvoje dece, čiji je muž bio pijanac i kavgadžija...

„Posle su njih dvoje dobili još dvoje svoje dece, a onog nesretnika su pronašli mrtvog dole u potoku“, ispričala nam je Mika, uz komentar: „Sva je sreća da je ona takvog čoveka na vreme obustavila!“

* * *

Iz Ivanjice sam, mimo svog običaja, umesto opširnih tekstova na društvene mreže okačio desetak fotografija, kao neku vrstu ličnih razglednica, od kojih za ovaj osvrt prilažem samo tri. Da budem iskren, možda ne bih napisao ni ovih nekoliko rečenica, da nije snažnog utiska da između zbivanja na otvaranju ovogodišnje „Nušićijade“ i narodskih priča moje ispisnice Mike postoji neka veza.

I nada da ćemo u ne tako dalekoj budućnosti moći da kaže