Piše Ivan Mrđen: Ravnoteža među zvezdama

Sigurno najomiljeniji profesor Fakulteta političkih nauka u njegovih šest i po decenija postojanja to je napisao u knjizi “Izveštaj iz ludnice”, objavljene pre tačno trideset godina. Ukazavši na pogubne posledice naših navika da “obogotvorujemo vođe”, kad javnost postaje dirigovana a političke odluke su samo partijski diktati, on je tada napisao gotovo aforizam: “Mišljenje koje dolazi sa vrha, vodi do dna!”U opusu dr Ratka Božovića (pedesetak knjiga, još najmanje deset puta toliko radova u časopisima i intervjua u medijima) nije teško pronaći odgovarjuće rečenice za svaku pojavu, pa i za ovakvo odsustvo elementarne pristojnosti i poštovanja nesporne veličine, samo zato što se njegovi stavovi ne uklapaju sa aktuelnom političkom voljom.“Božović nije ćutao kad je trebalo da se progovori. Reagovao je na isključivost, na nasilje – duhovno i fizičko. Nekad je bio budilnik, ponekad odgledalo, a najčešće savest i svetionik”, napisao je profesor FPN Slaviša Orlović u vikend izdanju “Danasa”.

Naš je zajednički problem što na većini najodgovornijih društvenih funkcija imamo ljude bez savesti, kojima je jedino ogledalo – njihov obogotvoreni lider. Njih i ne treba buditi, treba ih ostaviti da potonu zajedno sa svojim jedinim “svetionikom”.* * *Za razliku od “pčelice Maje”, aktuelni ministar informisanja i telekomunikacija mogao je bez problema da se pojavi u susednoj kapeli, odakle je takođe u subotu pre podne ispraćen Dušan Radulović (1949-2023), nekadašnji glavni i odgovorni urednik Prvog programa Radio Beograda, a jedno vreme i direktor te značajne medijske institucije.Mogao je, ali ne zato što on poštuje nesporne veličine u resoru koji mu je zapao, već prosto zbog toga što ga niko od prisutnih kolega, od onih nešto mlađih do nas sa višedecenijskim stažom u ovdašnjem novinarstvu – ne bi ni prepoznao!Dakle, mogao je a nije, jer su i njegova “zona komfora” samo strogo kontrolisani i od prorežimskih medija ispraćeni javni skupovi. “Oni nigde ne idu, osim tamo gde mogu da izdeklamaju svoje ‘recitacije’ i gde su sigurni da ih niko ništa neće pitati”, rekao je neko od kolega, u trenutku kad su se izmešala dva skupa iskrenog poštovanja, i za velikog profesora i za sjajnog novinara.

* * *U prvoj sedmici po povratku sa tromesečnog putovanja po belom svetu sustigle su me tri crne vesti. Već prvog dana javili su mi da je preminula moja draga prijateljica Sonja Opsenica Perišić (1949-2023). Njen sin Periša Perišić je, uz prelepu fotografiju, samo kratko napisao: “Lavica nad lavicama, naša mama.”Ponekad smo nepravedni prema pojedinačnim sudbinama ljudi koji nisu pod neprestanim svetlima javnosti. Tako bi o Sonjinom životu (pre deceniju i po ostala udovica, kad je njen suprug Zoran preminuo tokom redovnog džogiranja ulicama Beograda, podigla dvoje dece i omogućila im fakultetska zvanja, nastavila da vodi uspešan biznis, da bi pre tri godine sve što je stekla vatrena stihija uništila za manje od sat…) mogla da se napiše prava drama.U kojoj bi se obavezno našla i rečenica čuvenog beogradskog ugostitelja Branka Stankovića, kad je video da smo se nas dvoje srdačno pozdravili u restoranu “Klub Sokoj”, koji je on svojevremeno otvorio i sa porodicom uspešno vodio: “Gospođa Sonja je poslednja prava beogradska dama!”

* * *Legendarni Raša Popov (1933-2017) je u pogovoru za moju knjigu “Sa Beogradom na Ja” (“Mostart”, Beograd/Zemun, 2011.) podsetio da je pre više od sto godina u Beogradu jedan stolar u Knez Mihailovoj ulici držao radnju sa simboličkom firmom “Krst i kolevka”.“Tesao je sanduke i deljao kolevke. Za poslednji čovekov dah i za prvi jecaj. Kadgod se rodi neki novi Beograđanin, autor kao veoma važne javlja podatke o njegovoj dužini i težini. Ali, osim ljuljanja kolevki u piščevoj okolini s neumitnom redovnošću se oglašavaju pogrebna zvona. Sudbina tako kroz Mrđenovu prozu huji nad nama i kroz nas”, napisao je ovaj izuzetni stvaralac, čijem poslednjem ispraćaju takođe nije bilo zgodno da prisustvuju predstavnici iste ove vlasti.Na njegove reči sam više puta pomislio minulih dana. U godinama sam kad prijatelji neumitno odlaze, ali i dobijaju ili obogaćuju možda najbolji životni status, kao ponosne bake i deke.Zato u duhu čika Rašinog zapažanja moram da pomenem da su me iste ove prve beogradske sedmice zaista obradovali moji prijatelji Milan Ocokoljić, koji je dobio drugog unuka Lazara, Nele Krstić sa slikama Nikole, najmlađeg člana njegove porodice, sa Slobodanom Gajićem tek treba da proslavimo rođenje treće unuke, prelepog imena Dunja, a u mom društvu iz Radio Beograda, istureno odeljenje bife “Herceg Novi”, unuke očekuju i kolege Đorđe Vlajić i Srđan Stojilković…Bernar Šo je govorio: “Dosadno je stariti, ali to je jedini način da se dugo živi”. Zato je, po mom skromnom mišljenju, zaista važna ova ravnoteža među zvezdama!