0
Za početak, vic koji ovih dana kruži po društvenim mrežama: Elem, uz lokalni put negde u Srbiji, čoban je čuvao ovce. Pored njega staje džip “grand cheroke”, škripeći zakoči. Vozač, mladić u “boss” odelu i “cerrutti” cipelama, s “ray ban” naočarima i “omega” švajcarskim satom, iskoči iz vozila i upita čobana: “Hoćeš li mi dati jednu ovcu, ako pogodim, koliko ih imaš u stadu?” Čoban pogleda mladića, pa stado koje pase i reče: “Slažem se, da!”
Mladić parkira džip uz put, uključi notebook i bežični modem, skenira pašnjak preko satelita i GPS-a, otvori bazu podataka i 60 excel tabela punih algoritama… Okrene se čobanu i kaže: “Tu imaš tačno 1.586 ovaca.”
Čoban odgovori: “Recimo, da imaš pravo. Uzmi ovcu.” Mladić uzme jednu od životinja i nekako je ugura u gepek. Kad se pripremao da krene, čoban ga pogleda i upita: “Da li ćeš mi vratiti to što si mi uzeo, ako pogodim iz koje si stranke?” Mladić odgovori: “Svakako!”
Čoban odmah reče: “Ti si iz SNS-a!” “Upravo tako! Kako si pogodio?” “Jednostavno”, odgovori čoban. “Prvo: došao si, a nije te niko zvao. Drugo: izračunao si mi nešto, što ja već znam. Treće: O mom radu nemaš pojma i zato, molim te, vrati mi mog šarplaninca!”
Među komentarima ispod ove objave najčešći su ipak oni koji ukazuju na pozamašnu bradu ispričanog vica i činjenicu da se on uveliko delio u prvoj deceniji ovog veka, ali na račun “eksperata” iz čuvene stranke Mlađana Dinkića. Čiji sam, priznajem, i sam bio član, pa i neka vrsta aktiviste, ali se sada manje stidim zbog toga koliko me je sramota što su mi partijski drugovi bili razni likovi a la Čučković.
Nema na prvi pogled direktne veze sa ovom pričom, ali na „Cvetkovoj pijaci“ najradije kupujem lubenice kod jednog “komše” iz sremskog sela Buđanovci. Komšije smo bili punih jedanaest godina dok smo moja Mira, naše ćerke i ja živeli u Šimanovcima, zbog čega sam jedan od retkih koji sa ovim bostandžijom može da popriča o bivšem šefu države, u tom delu Srema poznatom po nadimku “Toza Tutkalo”.
“Ih, ko će još njega da se seti”, odmahuje rukom moj sagovornik. Reč je o Radovanu Vlajkoviću (Buđanovci 1922 – Novi Sad 2001), koji je od 15. maja 1985. do 15. maja iduće godine bio predsednik Predsedništva SFRJ. Nadimak je stekao kao stolarski pomoćnik, mada je kasnije u njegovoj revolucionarnoj biografiji uglavnom stajalo da je pre Drugog svetskog rata bio kožarski radnik.
Samo šest dana pre njegovog preuzimanja državnog kormila, održana je u čast 40-godišnjice pobede nad fašizmom poslednja vojna parada u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Tada su na mestu neprežaljenog maršala Tita stajali Crnogorac Veselin Đuranović (1925-1977, kao šef države) i kosovski kadar Ali Šukrija (1919-2005, kao predsednik SKJ), pa je tako nesretni “Toza” izvisio da bude uslikan za istoriju.
Tog događaja su se neki prisetili povodom drugog apsolutnog hita na društvenim mrežama ovog avgusta. To je onaj snimak kad reporter televizije za ružičastu stvarnost objašnjava sa “kakvim se sve odgovornim zadacima svakodnevno suočavaju pripadnici specijalnih jedinica”, dok desetak maskiranih bilmeza iza njega skakuće u krug i igra dečju igru “ćuške”.
Delim opšte zgražavanje zbog poniženja koje Vojska Srbije svakodnevno trpi zarad političke promocije aktuelne vlasti, jer ako “nisu manekeni” kad stradaju na nepotrebnim igrokazima u čast predsednika svega ovoga, što ne bi bili manekeni za potrebe jeftine propagande, u šta spadaju i oni grafiti o “povratku na Kosovo”. Sem ako ih tamo ne povede sabljarka Sandra Božić…
Međutim, baš kao što ni izbor kojekakvih šegrta na odgovorne političke funkcije, pa ni na one najviše, nije od juče, tako i ovo degradiranje “nekad pete vojne sile u Evropi” traje već decenijama.
Veći deo vojnog roka proveo sam u redakciji lista „Narodni borac“, glasilu Sedme armijske oblasti sa komandom u Sarajevu. Kao novinar ispratio sam jedno armijsko i jedno svearmijsko prvenstvo, velike manevre na Romaniji, dvadesetak vežbi manjeg obima i letnju obuku studenata, a uz sve to najmanje stotinak proslava i svečanih akademija.
I dan danas rado pričam kako se na tim manevrima, dok je stotinak rezervista po vrućini i u punoj ratnoj opremi trčalo uz neko brdo, začulo oštro „stoj“, pa su svi vraćeni u podnožje, jer nekoliko njih nisu imali pristojno zakačene uprtače. Tragedija je u tome što je to „komandovao“ Bakir Makarević, u to vreme novinar Televizije Sarajevo, čiji je sektor bila vojska.
JNA je uvek bolje izgledala na televiziji i svečanim akademijama, nego u stvarnom životu!