Ispod teksta u kome sam pomenuo kratak susret dve tekvondistkinje, dvostruke olimpijske šampionke i njene desetogodišnje sledbenice iz “Pegasusa”, moj prijatelj Vladimir Vitlić je napisao: “Predsednik mi oduzeo i moju radost za svaku osvojenu srpsku medalju. Kad pomislim da će se i on radovati i ugraditi uspeh srpskih sportista u svoj rejting, meni se ne raduje.”

Pre nešto više od godinu dana (29. jula) objavljen je na našem portalu komentar “Svi naši padeži”, u kome sam ukazao na taj oblik ugrožavanja normalnosti, kad čak i najdobronamerniji ljudi sve što nam se događa počnu da posmatraju kroz neizbežni lik i delo predsednika svega ovoga:

“Od rezultata izbora i sastava parlamenta do sastava nove Vlade, od nabavke aviona i respiratora do izmene imena ulica, od klackalice sa merama do obećanja bez mere… sve je Vučić, sve zavisi od Vučića, sve ide ka Vučiću, svi pričaju o Vučiću, hej Vućiću, teško nama sa Vučićem, o čemu bismo mi pričali da nema Vučića… Nisu ovo padeži iz gramatike, ovo je naš sveopšti padež u diktaturu, samovlašće i neizvesnost.”

To se ne bi promenilo ni da su svi naši sportisti ovog avgusta u Tokiju postigli znatno skromnije rezultate, ni da su ostvareni snovi o rekordnih četrnaest medalja. U obe varijante predsednik svega ovoga bi našao način da bude u prvom planu, pa bi se u prvoj pojavio sa maskom iskrene zabrinutosti i najavio nova velika ulaganja u sportske objekte i plate trenera, u drugoj bi rekao to isto uz samozadovoljno kreveljenje…

Treba li zbog toga da budemo ne samo neka vrsta navijačkih apatrida, već i nešto mnogo gore – da navijamo protiv “naših”, samo zato što je neka atletičarka ili košarkašica negde izjavila da će svoju medalju pokloniti trećem padežu…

Legenda kaže da su u staroj Grčkoj za vreme olimpijskih nadmetanja prestajali ratovi, pa je i u tom smislu uzaludno preko sporta voditi bitke sa mitomanom na vlasti. A najgore od svega bilo bi odustajanje od sporta i njegove prave prirode, sadržane kako u nadmetanju tako i u želji da se bude bolji!