Od svih dana u Melburnu najviše volim onaj kad počne Australian open. Verovatno i zbog činjenice da ovde dolazim uglavnom početkom godine, kad bljuzgavu beogradsku zimu menjam za australijsko promenljivo leto, nisam bio u prilici da vidim kako „čitav grad živi“ za druga dva važna sportska događaja, Melburn kap (najznačajnija konjska trka, održava se prvog utorka u novembru) i finale australijskog fudbala (poslednja subota u septembru).
Bio sam prisutan pre četiri godine, dok je još sezona u formuli jedan počinjala u Melburnu, ali tog 17. marta 2019. nisam osetio ni delić atmosfere koja tradicionalno prati prvi dan Otvorenog prvenstva Astralije. Možda i zbog činjenice da u prva dva dana ispada rekordan broj teniserki i tenisera (po 64) ima u toj gužvi pomalo i želje da se na delu vide „naši“, a u Melburnu gotovo svi koji zakorače na plavi betonski teren mogu da računaju na pomoć lokalne domicilne zajednice.
Zato sam čekao u podužem redu da uđem u tramvaj „sedamdeseticu“, sa još najmanje stotinak ljubitelja tenisa, da bi se sve utopilo u neopsivu gužvu pred šalterima za prodaju karata i na ulazu u Garden skver, odakle je najkraći put do najveće i najpoznatije arene, od ukupno pet koliko ih je u funkciji, plus 15 terena sa tribinama…
Kao što je i red, prva overa novinarske propusnice je tamo gde treba, u Rod Lejver areni. Stigao sam na drugi set meča Amerikanke Koko Gauf (18 godina, 7. na WTA listi) i Čehinje Katarine Sinakove (26/48.), pa su navrle uspomene na njen debi 2020. godine. Tad je kao 15-godišnjakinja redom izbacila Venus Vilijams, Rumunku Soranu Kirsteu i pobednicu prethodnog turnira Naomi Osaku, da bi je tek u četvrtoj rundi zaustavila kasnija šampionka Sonja Kenin.
Tada sam napisao da „kad bi se umešala među devojčice koje dodaju loptice i peškire redari je ne bi pustili nazad“, a sada sam na delu video zrelu igračicu šampionskih poteza, koja će na ovogodišnjem turniru, ako mene pitate, imati zapaženu ulogu.
U arenu sam se kasnije vratio da ispratim koliko su opravdana predviđanja da prošlogodišnji šampion Rafael Nadal neće dočekati drugu sedmicu na turniru, što je donekle podgrejano neočekivano dobrom igrom Britanca Džeka Drejpera (21/38.) u prva dva seta. Konačan rezultat 3:1 (7:5; 2:6; 6:4, 6:1) za 36-godišnjeg Španca pokazuje da prvi nosilac ne čita novine…
U međuvremenu sam ispratio i Dušana Lajovića (32/86.) koji je uspeo da dobije samo jedan set protiv Denisa Šapovalova (23 godine, 22. mesto na ATP listi). Ovog Kanađanina ruskog porekla rođenog u Izraelu sam prvi put gledao 2019. godine, kad se u trećem kolu sastao sa Novakom Đokovićem, pa su mi kolege koje se bolje razumeju u tenis od mene rekle da zapamtim to ime. Zapamtili i ja i Lajović…
Nešto kasnije sam stigao i da se oprostim od devojke za koju sam već nekoliko puta napisao da joj predstoji sjajna karijera (Čehinja Brenda Furhvirtova pružila je samo solidan otpor odmornijoj i iskusnijoj Beloruskinji Aliaksandri Sasnovič), a pogledao sam i kako stoji „susedova krava“…
Na žalost mnogobrojnih navijača u dresovima Luke Modrića i kompanije, jedini ovogodišnji predstavnik Hrvatske u muškom singlu Borna Ćorić (26/23.) je tri puta ponovio isti rezultat (3:6; 3:6; 3:6) u susretu sa Čehom Jiri Leheckom (21/71.)… Sad im ostaju samo Dona Vekić (26/64.) i 31-godišnja Petra Martić (37. na WTA listi), a kako Srbija uopšte nema predstavnicu u lepšem delu turnira nema nikakve šanse za neki „lokalni derbi“.
U tom smislu je „meč dana“ svakako bio susret Ukrajinke Katarine Baindl (28/95.) i Ruskinje Kamile Rakhimove (21/110.), koji je posle tri seta i skoro tri sata (2:50) okončan pobedom starije i iskusnije igračice u žutoj opremi. Normalno, ovaj meč bi zbog približnog kvaliteta rivalki potrajao i bez tog dodatnog motiva, koji je posebno izražen kod mnogobrojnih navijača sa ukrajinskim zastavama.
A onda se pojavila i jedna grupa momaka koji su, kad je Rakhimova u drugom setu počela da niže poene razvili i rusku zastavu, onu koja se ne vidi na zvaničnim obaveštenjima i u televizijskim prenosima uz imena igračica i igrača…
„Lopta ne zna koliko imam godina“, rekla je jednom prilikom Martina Navratilova, koja je čak 18 puta pobedila na gren slem turnirima. Tu njenu izjavu su često koristili i kao „lopta ne zna iz koje sam države“, s obzirom da je rođena i odrasla u Pragu, ali je profesionalnu karijeru napravila kao američka igračica.
Još jedna Ukrajinka je juče pobedila devojku iz Rusije, Marta Kostjuk (20/61.) nešto stariju Amandu Anisimovu (21/27.), ali taj meč nije privukao tako veliku pažnju. Možda i zbog toga što je Anisimova sad – Amerikanka.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar