Piše Ivan Mrđen: Kako je Felini opravdao nadimak…

U oktobru 2007. godine napisao sam da bi “ozbiljna sociološka studija mogla da se napravi analizom čitulje, objavljene na dan kad je na Lešću sahranjen Miodrag Obradović, dobar mehaničar i dobar čovek, kako su napisali njegovi ‘drugari sa ćoška’: Dule, Bukela, Ivke, Šilja, Đaja, Agim, Žika, Šera, Toma, Noša, Bubi, Mile pekar, Vasa, Mićko, Pera Ciga, Bane, Vlajko, Luka, Manda, Žikica, Bobica, Miško i Ilke”.

I još sam dodao da “iskrena beogradska druženja po ‘kraju’ sve više pripadaju nekim drugim vremenima i nekadašnjim momcima sa tako običnim nadimcima”.

Pokojnog Milorada nisam poznavao, ali zato jesam gospodina Stevana Arsenova iz Ulice Jovana Rajića, čiji nadimak takođe spada u tu beogradsku klasiku. Njegov odlazak u legendu ispratio sam na samom početku mojih svakodnevnih obraćanja naciji, još malo pa pre pune dve decenije, u ponedeljak 24. maja 2004. godine:

“To što je ‘ceo Krst" ispratio Stevu ‘Šrafa’ možda i nije vest. Ko ga nije znao slegnuće ramenima, ko ga je iole poznavao bio je u subotu na Centralnom groblju.”

A trinaest godina i dva dana kasnije, u petak 26, maja 2017. napisao sam tekst o legendarnom kaskaderu, za koga je tek posle njegove smrti većina Beograđana saznala kako se zove i preziva:

“Dragan Stanojević, poznatiji kao Bata Kameni, preminuo je u beogradskoj bolnici ‚Sveti Sava‘ nakon kraće bolesti, u 76. godini. Osnovnu školu završio je u Beogradu, gde je kasnije izučio automehanicarski zanat. Prekretnicu u njegovom životu predstavljala je prijava na konkursu za kaskadere u filmu ‚Dugi brodovi‘. U četiri naredne decenije učestvovao je, što kao kaskader što kao epizodni glumac, u više od 500 filmova i televizijskih serija. Verovatno ne postoji nijedan poznati domaći glumac ili reditelj koji nije radio sa Batom Kamenim. Od stranih sarađivao je sa Džonom Hjustonom, Klintom Istvudom, Li Marvinom, Anđelikom Hjuston, Ričardom Bartonom, Savinom Geršak, Kirkom Daglasom... Felinija, onog pravog, Federika, nisu pominjali tih dana...

Ali je zato njegov imenjak Dragan Stojanović napisao kako veoma malo ljudi zna da je Bata u karijeri imao, ni manje ni više, nego 450 raznih preloma i da je „nekoliko puta i povređen, čak s gipsom, nastavio da radi“. Tek toliko da bude jasno zašto su ga zvali Kameni...

„Ej, deko, za tvoj nadimak više nema razloga“, rekla mi je nekako u isto vreme Mirina i moja najstarija unuka Taša. Surfujući internetom, našla je priču o naočarama „EnChroma“, koje je američki naučnik Don McPerson patentirao još 2010. godine, ali su skoro punu deceniju kasnije počele masovno da se prodaju daltonistima i svima koji ne razlikuju boje.

Nadimak Dalton smislio je pre tačno pola veka, u proleće 1966. moj školski drug Ljubomir Živkovski, koga smo po mojoj ideji zvali Čurekava, zbog nešto dužeg i malo zakrivljenog nosa, ali i zato što ga je naš profesor istorije Miša Stojanović, iz samo njemu znanih razloga, prozivao sa „Čurkovski“. Nadimak sam dobio malo kao najstariji od braće Mrđen, a malo zbog okruglastog nosa i oštrog razdeljka, dakle po Averelu Daltonu. Moja deca i unučići su to kasnije skratili na Daki, pa je za porodična okupljanja ostala anegdota kad je najmlađa unuka Dunja na pitanje kako ti se zove deda, učitelju sasvim ozbiljno rekla: „Pa, deda Daki!“

A moj i posle 15 godina neprežaljeni drug, prijatelj i kum Branko Arbutina dobio je nadimak na više nego bizaran način, još u ranim „ludim godinama“, kako smo nekad zvali tinejdžersko doba. Iz Pariza je od tetke dobio prelepu majicu sa slikama i imenima najpoznatijih evropskih metropola, što je zapalo za oko nekom lokalnom kabadahiji iz kraja oko Botaničke bašte. Taj ga je jednog dana klepio po leđima i uzviknuo: „Je li, bre, Albanac, šta će ti Tirana na leđima?!“ Branko, ne znajući koji su sve gradovi uslikani, naivno skinuo majicu i odmah ostao bez nje. Ali mu zato ostao nadimak Albanac za čitav život...

Ovih dana opet aktuelna Tirana, ali ne bih da se bavim tom temom. Samo me interesuje kako će to da objasne nesretnici iz sekte, koji, zbog najverovatnijeg ponavljanja beogradskih izbora, ponovo drežde kraj štandova sa likom predsednika svega ovoga i vode čuvene kampanje “od vrata do vrata”.

O tome je moj prijatelj Slobodan Đukić Felini snimio i na društvenoj mreži “X” objavio vrlo zanimljiv video. U tih dva minuta prvo čujete šta njegov brat ima da poruči “delegaciji” ispred njihovih vrata, da bi se posle pokušaja da se spreči snimanje, umešala i napredna gospođa, sa pričom da joj je “muž na aparatima, majka nepokretna, da je završila pravni fakultet sa najboljim ocenama, ali da je prinuđena da ide od stana do stana”…

“Nije fer, ne znate kakve razloge neko ima da ovo radi”, rekla je uz suze… Prava felinijevska scena...

Da ja ne prepričavam, pogledajte na: