Piše Ivan Mrđen: Kad tada nisam umro...

Mada je original izrečen najverovatnije na nemačkom jeziku, pošto se autorstvo ove ushićene sentence uglavnom pripisuje velikom piscu i filozofu Johanu Volfgangu Geteu (1749-1832), koji je na taj način ovekovečio lepotu ovog grada na jugu Italije. I mnogi drugi poznati pisci bili su zaljubljeni u Napulj, a Miloš Crnjanski (1893-1977) je jednom prilikom rekao: „Volim Napolitance, tako treba da se živi!“

"Vidi Napulj, pa umri" je naslov i italijanskog crno-belog filma iz 1951. godine, u režiji Rikarda Frede, u glavnim ulogama Điana Marija Kanale i Vitorio Sanipoli, ali je ta melodrama zapamćena uglavnom po nastupu tada veoma popularnog pevača Klaudija Vile u jednoj od manjih rola.
Bilo kako bilo, videti Napulj za koji je Rastko Petrović (1898-1949) napisao „komad neba što je pao na zemlju“ već godinama je na nekoj mojoj „listi poslednjih želja“. Ali ako može bez onog drugog dela...

Tako bih mogao da uzviknem „veni, vidi, vici“. Mada bi se verovatno dogodilo i ono što je kolega Stefan Slavković u letnjem dvobroju magazina „Liceulice“, koji se još može kupiti na beogradskim ulicama, sjajno opisao u tekstu „Veni, vidi, selfi!“... Za to bi, međutim, bilo neophodno da se Napulj poseti, vidi i oseti isključivo u sopstvenoj režiji...

Samo tako moguće je izbeći nešto što je u pomenutom tekstu primetio antropolog Aleksandar Obradović: „Mnoge destinacije se odriču svoje autentičnosti da bi se prilagodile očekivanjima turističkih aranžmana, organizovane ture potpuno lišavaju bilo kakvog kontakta sa lokalcima, rizorti su manje više isti, pa ako ne proveriš možeš biti u Egiptu, Turskoj ili na Maldivima.“

Savremeni turizam je, kažu, „dvosmerna ulica“. S jedne strane treba odgovoriti na različite potrebe potrošača, koje su legitimne samim tim što postoje, a sa druge iznači koncept koji neće ugroziti okolinu, društvenost i posebnost neke lokalne zajednice.

Kad smo već kod umiranja na morskoj obali, iz feljtona „Nije leto ako ne odemo na more“, objavljenog pre petnaest godina, ovom prilikom bih preneo tri priče, čiji bi zajednički naslov mogao da bude „Kad tada nisam umro...“:

Pričali su mi da sam more, ono naše, Jadransko, prvi put video kad sam imao dve i po godine. Malo je nedostajalo da to bude i jedini, jer je veče kad su me moji roditelji sa ujka Ferilom poslali iz Beograda za Šibenik bilo prohladno, pa me je majka prilično natrontala za to godišnje doba. Ujak me je vodio kod moje tetke Ilonke, koja je tog leta 1952. kuvala na nekom gradilištu u Vodicama, gde je radio njen prvi muž Rac Pal. Teča Pal bio je odličan stolar i kako se posao uvećavao, jer su se u to vreme vrata i prozori izrađivali na licu mesta, pozvao je i Ferila, da i on, tada 18-godišnjak, zaradi koji dinar.

Priča kaže da je Feri, tražeći slobodno mesto, ušao u vagon za Split, a da je potom prespavao stanicu u Perkoviću, gde su se odvajala kola za Šibenik, pa se kasnije tokom čitavog dana nekako snalazio da sa mnom i dva kofera stigne od Splita do Vodica. Pri tome je potpuno zaboravio da skine sa mene toplu odeću, pa sam, po kazivanju tetka Ilonke, bio gotovo polumrtav kad me je ona uzela u naručje.

Nešto slično dogodilo mi se i tridesettri godine kasnije, u oktobru 1985. kad sam na neki skup ekonomskih propagandista, koji će se kasnije proglasiti stručnjacima za marketing, advertajzing i ostale moderne veštine, sa beogradskog aerodroma za Split krenuo po hladnom i kišovitom vremenu, da bi me tamo sačekale kolege iz “Duge”, odvele u bar hotela “Lav”, a odatle sam otišao pravo u sobu, tako da praktično nisam ni omirisao mediteranski vazduh.

Ujutru sam, onako bunovan, uredno obukao i košulju, prsluk, i odelo, i mantil, pa sam liftom sišao do plaže. Dva minuta kasnije neki hotelski momak me je zamolio da ne buljim u gošće hotela, koje su u toplesima hvatale zrake prijatnog oktobarskog sunca, a ja nisam uspeo da mu objasnim da sam se zakovao u mestu, jer nisam bio siguran da li ja to sanjam polugole Nemice ili sam zaista na morskoj plaži.

Moja priča o „varljivom letu '68“ nema nikakve veze sa studentskom pobunom i zbivanjima na beogradskom univerzitetu, nešto zbog toga što sam te godine završio Građevinsku tehničku školu i što sam na moru proveo punih 57 dana. Tog proleća sam, u želji da sam sebi zaradim pare za letovanje radio na gradilištu kod strica mog najboljeg druga Dragana „Dadice“ Jovanovića. On je pogodio da sruši i preproda cigle iz čuvene BIP-ove pivnice na raskrsnici kod kafane „Mostar“, jer je tog leta počela izgradnja „Mostarske petlje“. Meni je cigla pala na srednji prst desne ruke, ja sam nekoliko dana stavljao bokvicu i hladne obloge, a onda zaglavio u Gradskoj bolnici, gde su mi jedva spasli i prst i ruku.

Sa parama koje sam imao u Baškoj Vodi sam mogao da ostanem najviše deset dana, tako da sam ubrzo počeo da prodajem mekike na plaži, koje je spravljao neki Piroćanac u odmaralištu PKB-a. Jednom je greškom umesto da ih pošećeri posolio punu korpu mekika, pa su mene jurile po plaži gnevne mušterije. Taman sam u naredne dve ture nekako izgladio taj nesporazum, kad je počela još veća frka, jer je taj Piroćanac, da mu ne propadne testo, oprao one slane mekike i onda ih pošećerio, što je bilo najblaže rečeno odvratnog ukusa. Jedva spasih živu glavu od gnevnih godišnjeodmoraca...

Potom sam dvadesetak dana radio kao menjač para za flipere i stoni fudbal, koji su radili na žute pedesetice, a moj posao bio je da ih vadim iz aparata i menjam za krupnije novčanice. Pri tome nisam imao nikakvu kontrolu, jer je gazda, neki Albanac iz Gnjilana, posmatrajući me na plaži sa mekikama zaključio da sam pošten momak, ali me je i odlično plaćao „samo da ne kradem“.

Negde sredinom agvusta u Bašku Vodu su došli moj drug Miodrag „Lale“ Vasić i momak koga smo zvali „Čapa“, prvi koga sam upoznao od sjajne sarajevske raje (Tomo Nevrt, Nikola Žigić, Miroslav „Dado“ Hegenberger, Malik Hadžiomerović i on, Zoran Ćapin), sa kojima sam i ostatak tog i naredna dva leta proveo u Trpnju na Pelješcu.

Druge sezone našeg ludovanja po ovom lepom mestu više niko nije hteo da nam dozvoli da postavimo šator u njihovom kampu, tako da smo našli neku napuštenu baraku, bez vrata i prozora, očistili je od smeća i izmeta i veći deo leta proveli u našoj „vili Jadran“. O tim trpanjskim letovanjima i zaljubljivanjima, najbolje svedoče pisma koja su putovala diljem naše lepe Jugoslavije, ali i čvrsto prijateljstvo i nekoliko kumovanja sa drugarima iz Sarajeva, koje nije uspelo osetnije da naruši ni ludilo u balkanskoj krčmi u prvoj polovini devedesetih.

Leta 1971. iz Trpnja sam išao auto stopom do ostrva Cres, da bih samo na jedno popodne video devojku iz Gline po imenu Milena Podunavac, sa kojom sam se dopisivao, samo zato što mi se dopala njena slika u „Čiku“.

To putovanje do Cresa i nazad na Pelješac dugo oko hiljadu kilometara trajalo je pet dana, a završilo se tako što sam u povratku negde kod Makarske upoznao nekog Kiću iz Subotice, koji je stopirao u suprotnom pravcu, pa smo malo ćaskali i onda se njemu dopala priča o mom društvu iz Trpnja i krenuo je sa mnom na jug.

Kasnije se ispostavilo da ga je sam Bog baš u tom trenutku poslao na Jadransku magistralu, jer sam tog dana na plaži u Podgori nagazio na nešto pa mi je noga natekla da više nisam mogao ni papuče da obujem. Taj Kića me je u Pločama, koje se tada još nisu zvale Kardeljevo, bukvalno onesvešćenog odneo u ambulantu, a kasnije mi je pričao da je hirurg kad je skalpelom zasekao moj taban bio potpuno zapljusnut krvlju i gnojem.

U Trpnju je ostatak leta Kića bio prava atrakcija, ne toliko zbog toga što je meni spasao život (ili bar nogu), već zbog predstave koju je danima priređivao na rivi. Sedeli bismo u hladnom podrumu gazda Balde Jurišića, pili lozu i odlično vino, a onda bi kad bi trajekt za Ploče već odmakao od pristana, Kića sve sa torbom u rukama počeo da trči i viče „čekajte mene, čekajte mene“, da bi na kraju skočio i kao plivao za brodom. To se nekako pročulo, pa se već trećeg dana okupila poprilična gomila radoznalog sveta, kao za onog „beogradskog fantoma“, da bi sve prekratila policija, koja ga je petog dana stražarno sprovela na trajekt.

Kiću više ga nikad nisam video, niti sam bilo šta čuo o njemu. Znam samo da je radio kao carinik na Horgošu, ali to nije bilo dovoljno da ga pronađem četiri decenije kasnije, kad je naša Milena živela u Subotici, čak i uz veliko angažovanje kolege Milenka Popadića (1943-2019), koji je u tom gradu poznavao još malo sve sugrađane svih uzrasta!