“Fazlija Šaćirović, Bratislav Ristić, Memet Bogujevci, Miodrag Perunović, Tadija Kačar i Dragomir Vujković, šest puta srebro, plus Slobodan Kačar bronza, sedam medalja u jedanaest kategorija, nikad više…”, tako je moj prijatelj Aca Stojić preksinoć izdeklamovao jednu od najsvetlijih stranica ovdašnjeg sporta. Ne samo boksa…

Kad su po bilbordima okačene najave 21. svetskog prvenstva u boksu, koje se finalnim borbama i podelom medalja završava danas u beogradskoj “Areni”, prvo čega sam se setio bio je taj 20. maj 1978. i poslednje veče BAPS-a, kad je Jugoslavija imala čak šestoricu učesnika u borbama za zlatnu medalju. Nismo osvojili ni jednu…

Ostao nam je ponos, puno srce i priča za sva vremena. Čak i kad se prisećamo kako je nesretni Vujković bežao po ringu od strašnog Teofila Stivensona to činimo sa osmehom, uvereni da je te večeri boks, više nego ikad, opravdao epitet plemenite veštine. Ne samo pre toga…

Večeras finale u 13 kategorija, Srbija imala predstavnike u 12, dvojica ispali u prvom kolu, petorica u drugom, dvojica u trećem, samo dvojica stigli do četvrtfinala, a tek jedan do polufinala i bronzane medalje. Boks je u Srbiji već dugo između osme i devete rupe na svirali, pa ni ovo ničim izazvano domaćinstvo smotre najboljih svetskih amatera, koji se prvi put biju za debele pare, nije moglo da donese neki bolji rezultat.

Izgleda da se naopakim pokazao i pokušaj da se do odličja stigne pozajmljenim bokserima, jer su čak petorica naših reprezentativaca braća Rusi, bez obzira što je jedinu medalju osvojio jedan od njih. I zbog toga živo sećanje na zvezdanu noć u “Pioniru” pre više od 43 godine nije žal za “starim, dobrim vremenima”, još manje nekakva jugonostalgija, već podsećanje da smo nekad znali i umeli i da radimo i da se bijemo…

Zato je više nego neumesna euforija oko medalje koju će večeras primiti Vladimir Mirončikov, 23-godišnji momak iz Serpuhova, grada u Moskovskoj oblasti. U poređenju sa činjenicom da je pre toga poslednju medalju, takođe bronzanu, osvoji Slaviša Popović na SP u Berlinu davne 1995. godine, to je možda nekakav uspeh, ali samo za one koji i nemaju čega da se sećaju!