Svetsko fudbalsko prvenstvo (ako niste zaboravili, to je bilo onomad u Kataru) i dalje je najbolja tema za razgovor, posebno kad neke drage ljude niste videli skoro pune tri godine.
Decembarski Božić smo proslavili u Dubaiju sa prijateljima Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, u povećem društvu, uglavnom Francuza, koji mi, kad su gospođa Mod i njena sestra počeli da nas zasipaju konfetama, nisu zamerili na komentaru kako im je „to ostalo od finala World cupa“.
Tako je bilo i ovde u Melburnu, na januarskom Božićnom ručku kod Vesne i Vlade Anđelkovića, koji je, ruku na srce, imao najviše motiva za priču, jer je u Dohi uživo odgledao čak sedam utakmica, tri reprezentacije Srbije i, sasvim neočekivano, četiri nastupa Australije.
Ništa manje nije zanimljivo i iskustvo njihovog mlađeg sina Petra, inače juniora u klubu Easteren Lions, koji se takmiči u Premijer ligi države Viktorija (viši rang ima samo A-liga Australije). On je sa drugarima na Federešejn skveru, ovde u Melburnu, „uživo“ posmatrao sada već istorijsku utakmicu Australija – Danska (1:0), kad su Leki i ekipa izborili plasman u „last 16“. Bilo je, prema njegovoj proceni, više od dvadeset hiljada ljudi, što je takođe neočekivano, jer je na istom mestu tokom utakmice sa Francuskom izbila masovna tuča domaćih navijača sa obožavaocima Mbapea i ekipe.
Mi smo sa svoje strane, s obzirom da smo u priličnom broju bili zastupljeni na utakmicama Stojkovićevih pulena sa Brazilom i Kamerunom, više pričali o lepšoj strani tih izleta u Katar, susretima i slikanjima sa navijačima svih mogućih reprezentacija, nego o onome o čemu više neće da pričaju ni oni koji su „zaslužni“ za još jedan brodolom. Ne toliko srpskog fudbala, koliko iluzije o sopstvenoj veličini i značaju…
Možda i zbog toga smo isticali kako je Dubai, kao konglomerat nacija i gostiju, uz stotine hotela i fan zona opremljenih ogromnim ekranima, bio zaista sjajno mesto za praćenje World cupa, uz poseban osvrt na nastup moje drage supruge koja je u prepunom klubu brazilskih navijača plesala na podijumu sa srpskom zastavom. Kad svi sve hoće da zaborave, mi bar imamo šta da pamtimo…
A onda se dogodilo da mi moj prijatelj Peter Bernat, vlasnik poznatog restorana „Tipsy Village“ kod South Melbourne marketa, kaže „blago vama“. Ovaj Poljak je u Australiju došao sada već davne 1980. godine i, kako kaže, zaljubio se u ugostiteljstvo kao gost restorana koje su vodili Ričard Frank, Herman Šnajder i posebno čuvena Mieta O’Donel.
Naredne tri decenije je zarađivao za život kao IT konsultant, da bi po odlasku u penziju otišao u London i naučio kuvanje, odakle se vratio i otvorio sopstveni restoran šaljivog imena („pripito selo“), ali daleko poznatiji po specijalitetima koje on lično priprema.
Srdačan susret posle tri godine (na šta je donekle uticao i moj običaj da kod kuće nedeljom oko podne idem kod prijatelja u simpatičan ugostiteljski objekat u blizini pijace, zadnja pošta Klub ljubitelja narodne muzike kod „Cvetka“), dobro pivo u rashlađenim čašama i neizbežan razgovor o – fudbalu. Pa će gazda Pjotr to „blago vama“…
„Vi ste makar imali dramu, rezultat se menjao, bilo je neizvesno, a mi smo se provukli na gol koji je Saudijska Arabija dala Meksiku posle tri užasno dosadne utakmice. Svi igraju na Levandovskog, a on kao da nije igrao… Kako reče jedan španski komentator, nastupi Poljske bili su zanimljivi kao izlazak u kafanu ponedeljkom uveče…“
Neka to bude, bar za neko vreme, moja poslednja priča o Svetskom fudbalskom šampionatu. Danas ću otici do Melburn olimpik parka da preuzem svoje akreditive za Australian open 2023, pogledaću i prve mečeve kvalifikacija, a već od sutra – idemo dalje!
***
BONUS VIDEO – Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar