U ponedeljak, poslednjeg dana jula ove 2023. godine, na portalu Nova.rs objavljen je moj hiljaditi (i brojkom: 1.000) komentar. Ruku na srce, možda ih je nešto manje, jer u rezultate pretrage kad se ukuca „Ivan Mrđen“ ulazi lep tekst koji je svojevremeno napisao kolega Matija Jovandić o mom romanu „Koverat Ane Zonai“ („Prometej“, Novi Sad, 2021), kao i izveštaji o nekoliko mojih gostovanja u jutarnjim programima nama bliskih televizija...

Bilo kako bilo, imam čime da se pohvalim prijateljima na današnjem redovnom okupljanju u poznatom dušanovačkom restoranu „Stari bunar“. To me podsetilo da sam svojevremeno, povodom hiljaditog komentarau „Blicu“, organizovao prilično posećenu zabavu u mom tada omiljenom restoranu „Palilula“, na kojoj su o mojim zapisima govorili Veselin Simonović (1959-2022) i Stojan Drčelić (1964-2022).

Bilo je to u četvrtak 13. septembra 2007. godine, „kad sam još bio svežiji“, zbog čega je kolega Dušan Radulović za magazin „Status“ mog neprežaljenog prijatelja Slaviše Lekića (1959-2021) mogao da napiše:

“Moja generacija, rođena ranih pedesetih prošlog veka, imala je svog dnevnog hroničara – mahera Duška Radovića. I kad je uvijao u devet oblandi znali smo tačno na koga i na šta misli. Mnogo godina kasnije smo mogli da pročitamo da su mu neki od tih ‘subjekata’ i stvarno skratili život.

A onda su došle godine u kojima je taj žanr gotovo zamro ili se samo ponegde iskričavo pojavljivao. Malo za toliku količinu događaja onda i ovde, mada je češće bilo više razloga za suze, i one od suzavca. Ponekad se činilo da nove generacije nikad neće imati ‘svog Duška Radovića’. Pogotovo što se posle zimskih zviždaljki i oktobarskog vraćanja otetog – optimizam opet vratio.

A i očekivanja od vlasti su porasla. Kao ono?! E, kad je to ‘ono’ počelo da preovlađuje, pojavio se Ivan Mrđen. U njegovim komentarima čitaoci se suočavaju sa potpuno novim senzibilitetom, novom vizurom i razmišljanjem o svakodnevici i onima koji nam svima takvu svakodnevicu kroje.

U celokupnom opusu Mrđenovih razmišljanja posebno mesto zauzimaju ona u kojima komentariše svakodnevicu, ambijent, ono što uhvati u letu hodajući po velegradu. Možda je ovaj komentar najbolja ilustracija za tu moju tvrdnju:

‘Slušam juče u tramvaju dve sugrađanke, tu negde srednjih tridesetih. Kaže jedna, toliko su bile slatke te cipelice, pa još na sniženju, ali imali samo četr’esdva, ja nosim tridesetsedam. Ali nisam mogla da ne uđem, možda imaju neki uži kalup… Nema cipelica za Pepeljugu, ali ima za njene zle polusestre, Anastaziju i Grizelu. Nema bajke, ako se živi na rasprodajama!’

Ipak, moji favoriti su ona Mrđenova razmišljanja koja govore o porodici, što je inače na samom vrhu njegove lestvice vrednosti. Mislim da način na koji o tome piše, toplina i radost koja iz tih razmišljanja zrači, daju pravi odgovor i ključ za razumevanje vizure kroz koju gleda i one svakodnevne stvari, o kojima piše i sarkastično i sa cinizmom. Ali uvek s pravom.“

Za „Blic“ sam tokom šesnaest godina i deset dana napisao ukupno 4.950 komentara, koje sam sukcesivno objavio u četiri knjige: „Sa Beogradom na ja“ (april 2004 – kraj 2010), „Sa Tadića na Vučića“ (2011-2013), „Sa nadom u malo sutra“ (2014-2017) i „Sa mnom više nema šale“ (2018 – 4. maj 2020.). Iako su mi godila povremena poređenja sa legendarnim Duškom Radovićem, nikad nisam voleo da na taj način razmišljam, pišem i govorim o svom opusu.

Zbog toga sam sve ove godine upadljivo izbegavao i da citiram genija sa vrha „Beograđanke“. Danas, međutim, možda i zbog toga što Vesa, Drčela i Lečke više nisu sa nama, a Dule Radulović se povukao u „ilegalu“ negde na Kosmaju, imam utisak da su neki Radovićevi komentari iz knjige „Beograde, dobro jutro“ (BIGZ, Beograd, 1978) kao stvoreni za moj najnoviji jubilej.

Kao, na primer, ovaj: „Vi ste prilično starinski čovek, još uvek mnogo vodite računa o tome šta će drugi misliti. Niste primetili da su svi promenili mišljenje, sem vas.“

Najveći broj ovih mojih hiljadu „obraćanja naciji“, kako je to voleo da kaže „Stojan Drčelić, objavljen je sa nadnaslovom „Idemo dalje“, istovremeno i na portalu i u novinama „Nova“. To mogu, da nastavim i dalje da svakodnevno pišem, samo ako i vi smatrate da se na mene ne odnose ova više nego oštra upozorenja mrguda Radovića:

„U ime svih onih koji to ne smeju da im kažu, molimo sve dosadne ljude da ne budu dosadni. Da manje pričaju, da ne pričaju samo o sebi, da ne ponavljaju istu priču bezbroj puta, da obrate pažnju i na sagovornike, da pričaju samo dotle dok to druge zanima.“