0
Za koji dan navršiće se punih jedanaest godina od kako je posle udruženih napora demokrata i njihovih satelita, "belolistićara" i zapadnih ambasada Srbija dobila vladu u kojoj se ubrzo pokazalo da se o svemu pita i u sve se meša samo jedan čovek, njen prvi potpredsednik.
Ako je u to vreme bilo još nekog privida kontinuiteta, jer su tu bili Dačić i njegovi iz dve prethodne vlade, Dinkić, pa Nikolićevi „nestranački“ ministri, plus Đilas gradonačelnik… ubrzo se famozna skraćenica „PPV“ mogla da pročita kao „projekat pravljenja vožda“.
U tom smislu, već idućeg leta bilo je veoma ozbiljnih komentara na temu „kuda ide ovaj brod“, kao i raznih pokušaja da se prizove pameti razbucana, ali još uvek jaka opozicija, ali i trostruko prevareni građani (od bivše vlasti, od tzv. elite i od presvučenih radikala). Zbog toga se malo, malo po društvenim mrežama pojavi neko podsećanje tipa „gde sam bio i šta sam radio, pisao ili govorio pre ravno deset godina“.
I ja sam vas pre nekoliko dana podsetio na desetogodišnjicu nadahnutog govora profesorke Rajne Dragićević, upućenog tadašnjim apsolventima Filološkog fakulteta, ali i na žalosnu činjenicu da deceniju kasnije za nastavnička zanimanja generalno, a posebno za srpski jezik, gotovo da nema nikakvog interesovanja.
Ona je, da se još jednom podsetimo, tom prilikom rekla: „Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu!“
A deset godina kasnije, o tom „mestu za život“ moj prijatelj Igor Mihaljević piše: „Da bih saznao za dečaka X, bilo je potrebno da se teško razboli i da ga Republika Srbija pusti niz vodu. Da bih saznao za devojčicu Y, bilo je potrebno da vanserijskim talentom uspe da se upiše u prestižnu školu za koju nema novca i da je Republika Srbija pusti niz vodu.
Da bih saznao za glupače Z i W, bilo je potrebno da počine krivično delo širenja mržnje, nacionalne i verske netrpeljivosti, nakon čega im je Republika Srbija dala stipendiju.
PROČITAJTE JOŠ:
Danas su dve obrazovane, pametne, pristojne i vredne osobe zauvek napustile Srbiju. Otišli su da žive tamo gde će ih ceniti po onome što su od sebe napravili. Vrednovaće ih po stečenim kvalitetima, a ne nasleđenim koještarijama.
Umesto njih, dobili smo dva botovska zigota sposobna isključivo da parazitiraju i truju. Dve spodobe koje ljude vrednuju po nasleđenim karakteristikama, a ne stečenim vrednostima. Dve radioaktivne budale koje će zatrovati sve lepo što su stvorili ovi koji odlaze“.
Igor je podsetio svoje prijatelje iz Novog Sada da ih je na današnji dan pre deset godina, 18. jula 2013. (tada beše četvrtak), pozvao na neformalno druženje istomišljenika kod spomenika Svetozaru Miletiću:
„Ne radi se o protestu, mitingu ili bilo kakvom organizovanom ‘skupu’ koji bi se imao prijaviti policiji. Idem tamo da se družim sa ljudima istih svetonazora, jer verujemo u građansko društvo, slobodu govora, mišljenja i samoorganizovanja, vladavinu zakona, departizaciju društva, decentralizaciju države, ulaganje u kulturu, preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke, obustavu primitivizacije i kontrole korumpirane manjine nad našim životima.
Znam da nas ima sposobnih, pametnih, vrednih, pristojnih, poštenih i lucidnih. Znam i da nam nije omogućeno da živimo ‘normalno’, šta god to bilo, jer bi to za previše ljudi s vrha značilo odlazak u zatvor. Želim okončanje ‘kurtimurtizacije’ društveno-političkog sistema u zemlji. Kako ću to da izvedem ? Nemam pojma, zato se i družimo, da vidimo šta i kako…“
Možda je, ne bih se kladio da nije tako, i Igor imao na umu reči profesorke Dragićević, koje je u julu te 2103. godine bilo nemoguće izbeći, jer ih nisu prenosili samo njeni studenti:
„Svojim učenicima zacrtajte kao životni zadatak da se bore protiv živog blata u koje tonemo. Usadite im osećaj za društvenu odgovornost i objasnite im da ovu zemlju niko ne može očistiti osim njih. Budite uvereni da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti! Zato se trudite da budete uzor svojim učenicima. Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih!“
* * *
Zato je sasvim na mestu pitanje koje svako od nas može sebi da postavi, gde sam bio, šta sam radio u poslednjih deset godina? Gde je danas građansko društvo, šta je sa slobodom govora, mišljenja i samoorganizovanja, kako smo zaboravili vladavinu zakona, departizaciju društva i decentralizaciju države, zašto sve manje ulažemo u kulturu i obrazovanje? Kako smo izgubili rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena, voolina…
Ako smo pre deset godina razmišljali o preuzimanju odgovornosti za sopstvene postupke, ne bi li osujetili primitivizaciju društva i kontrolu korumpirane manjine nad našim životima, sada je trenutak i za pitanje koliko sam lično doprineo da „živo blato u koje tonemo“ u međuvremenu postane tako gusto da više i ne primećujemo da tonemo?
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?