Bio. Šetao. Doduše, samo do Cara Dušana, kome nije moglo da se priđe, od radnika obezbeđenja Palate pravde.
Zbog toga sam se umesto ispred spomenika prvom srpskom borcu protiv lopovluka, što se sad moderno zove korupcija, uslikao na stepeništu, sa koga sam odslušao govor mog prijatelja, bivšeg sudije Vrhovnog suda Srbije Zorana Ivoševića. On mi je sada već davne 1999. godine poklonio svoju knjigu pod naslovom „Ne pristajem“, u kojoj stoji da „nezavisnost sudova ne zavisi od toga šta u Ustavu piše, već u kojoj meri se sudska vlast uistinu vrši izvan uticaja dnevne politike, interesa raznih centara moći, javnog mnjenja i svakojakih derivata života“.
Dvadesetčetiri godine kasnije on će, to isto reći mnogo ogoljenije: „Sudijom ne mogu upravljati ni predsednici država, ni šefovi partija, ni poslanici, ni ministri, ni klanovi, ni kumovi, ni prijatelji – niko osim njihove savesti. Kad nije tako onda ova zgrada postaje ‘palata nepravde’!”.
Ne tako davno, kad su navodno zbog pravosuđa menjane ustavne odredbe, Ivošević je u razgovoru za “Novu” rekao da predsednik svega ovoga najviše krši vrhovni pravni akt: “Umesto da kao šef države brine o njenom jedinstvu i ustrojstvu, on ustavnu podelu vlasti prisvaja, pa najavljuje donošenje, noveliranje ili ukidanje zakona – iako je to posao Narodne skupštine; utvrđuje i sprovodi unutrašnju i spoljnu politiku zemlje – iako je to posao Vlade; saopštava ko jeste, a ko nije učinilac kažnjivog dela – iako je to posao sudova; umesto tužilaštva i suda ispituje dokaze, kao u slučaju pogibije Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi u Doljevcu, nakon čega su sa snimka nesreće nestala dva minuta ključna za identifikaciju vinovnika nesreće.”
Ivošević je tom prilikom pomenuo da se “obavljajući privatno-pravnu funkciju predsednika političke stranke (kao udruženja građana), Vučić udobno smestio u sukob interesa koji je zabranjen članom 6 stav 1 i članom 115 Ustava”. Sada je i u tom pogledu stanje još gore, jer iako formalno više nije predsednik naprednjaka, on faktički upravlja ne samo tom strankom, već i čitavom bulumentom “satelita” koje ucenjuje članstvom u nekom budućem “širokom frontu organizovanih snaga”…
Možda i zbog toga se, evo već jedanaesti put, nastavlja marš nezadovoljnih građana pored mrtvih instuticija. Od uzgajališta fikusa u Nemanjinoj 11, preko tužilaštva i sudova, do policijskih stanica ili uzurpiranih medijskih kuća…
Iz tog ugla gledano, najmanje je važan konkretan broj učesnika na nekom od protesta. Za tropski letnji dan, kad se na graničnom prelazu Evzoni čekalo šest sati za ulazak u Grčku, a kroz Preševo prošlo više od 24.000 automobila, dakle, kad je veliki broj građana Srbije ipak odlučio da svoj godišnji odmor provede na nekoj morskoj plaži, bilo je više nego dovoljno ljudi za ohrabrujeće selfije niz Knez Miloševu i već pomenutu Nemanjinu…
Bio sam, priznajem, pomalo deprimiran, jer sam se, za razliku od “trojke” i “četvorke”, kad mi je najvažniji utisak bilo to što gotovo nikog nisam lično poznavao, ove subote na prostoru ispred Rosandićevih konja pozdravio i pitao za zdravlje sa petnaestak kolega, prijatelja, poznanika… Pomislih, neće valjda opet da se sve svede na “tvrdo jezgro” u kome većina nas pamti i onog Vuka koji je bio rak rana opozicije, i onih 88 dana koji su “svetu pokazali jedno bolje lice Srbije”, da baš ne pominjem sada već ozloglašeni Peti oktobar…
Nadu mi je vratio razgovor grupe sredovečnih sugrađana, od kojih jedan reče da nije bio samo na “osmici”, a drugi se pohvali da je propustio samo “desetku”… (Otuda i ono “trojka”, “četvorka” iz prethodnog pasusa.) Za njih i za većinu onih koje sam prepoznao je opstajanje na ovom putu stvar ličnog dostojanstva, kao da svakim novim izlaskom potvrđuju opravdanost i svih prethodnih i naročito zahteva, koji su i dalje nepromenjeni. I neispunjeni!
Ako se uzme u obzir da se protesti “Srbija protiv nasilja” nezaustavljivo šire Srbijom, da ih je ovog vikenda bilo u tridesetak gradova i varoši, po zakonu spojenih sudova najvažnije je da Beograd drži korak, jer je količina nezadovljstva konstantna. I svakim danom sve veća…
Zato je u pravu jedna postarija žena, koja se na nekog brecnula putem mobilnog telefona: “Šta te briga koliko nas je?! Dođi, pa vidi!”