„Neki ljudi čine svoje profesije dostojnim. Zato nisu dovoljne samo dobre lične osobine, kao što su skepticizam, poštenje, integritet, empatičnost, hrabrost... Da bi postale vrlina i izuzetnost one moraju biti u funkciji javnog interesa“, rekao je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Ognjen Radonjić na panelu prilikom dodeljivanja nagrade za novinarsku izuzetnost „Katarina Preradović“ koleginici Dragani Pećo iz „Krika“.

Naglasivši da je postavljanje pitanja u potrazi za istinom ono što odlikuje novinare i univerzitetske profesore, on je dodao da u Srbiji to čini mnogo više novinara (bar stopedeset) nego njegovih kolega (najviše desetak).

Nisam baš sklon prebrojavanjima i uopštavanjima, ali ova Radonjićeva „računica“ je obrnuto proporcionalna očekivanju javnosti da se baš za nekom visokoškolskom katedrom nalazi ličnost od ugleda i autoriteta, koja bi mogla da bude ne toliko predvodnik koliko „novo lice“ nastojanja da se nešto promeni u ovoj raspolućenoj i raspamećenoj državi.

Nije sporno da se nada u mogućnost promena rasplamsala posle meteorskog pojavljivanja i izbornog uspeha dr Zdravka Krivokapića u „drugom oku“, ali ni to da takva očekivanja uveliko raspiruju i samozvani opozicioni lideri, kad crtaju nekakve foto-robote idealnog protivkandidata predsedniku svega ovoga na izborima u aprilu iduće godine.

Problem je samo što oni to čine po sistemu iz poznate Ršumovićeve pesme „Deset ljutih gusara“, sukcesivno izbacujući jedno po jedno ime, ne bi li na kraju svi bili raščereni od strane podaničkih medija ili pak sami digli ruke od politike. A kad se pokaže da u tom grmalju nema pravog junaka, onda će, šta bi drugo, kao što je već pokazao zavetnik Boško, sami sebe kandidovati.

Tek da predsednik svega ovoga može da zadovoljno nakrivi kapu!