Blago nama u zemlji Srbiji kad od prošlog utorka nemamo većih briga i ozbiljnijih problema od izbora pesme za predstojeći “Eurosong”. To sudim po uzavrelim društvenim mrežama, pošto programe javnog servisa ne gledam, čak ni kad su fudbalske utakmice u pitanju.

U međuvremenu pristigli izveštaji o lopovluku na decembarskim izborima, od prvog dana marta nema šta nije poskupelo, predsednik svega ovoga o svemu i svačemu drži gotovo neprekidni televizijski monolog, nasilje na svakom koraku, ali… Pusti to sad, zar ne vidiš šta nam rade?!

Pa to govore i pišu oni koji “fenomen Breskvica” doživljavaju kao “poluproizvod izvrnute srpske istorije kojoj se gradi nova imaginarna prilika u današnjici”, kako to tvrdi moja prijateljica Vesna Laudović iz Kragujevca.

“Ona je deo scenografije koja se reprizira u nadi i očekivanju da će se, ako se ista ponovi, kosovski boj zavrsiti srpskom pobedom. Ona je proizvod pozivanja duhova mrtvih da sa njima razgovaramo i gradimo novu zajedničku budućnost”, kaže Vesna i dodaje:

“Nije pojava Breskvice i njoj sličnih ni slučajna, ni nelogična. Mi, oni drugi, smo ovde i slučajni i nelogični. Slučajno smo se zatekli među ostalima jer sve drugačije vidimo od njih, a i nelogični jer uzaludno očekujemo da će na ovoj podlozi nicati bilo šta drugo što ometa nasilno konstruisanje novog srpskog identiteta, lukavo smišljnog da komunicira sa davnim istorijskim mapama, takođe lukavo obeleženima lokatorima za upucavanje u mentalitet.”

* * *

“Pusti to sad, zar ne vidiš šta nam rade”, kukaju preko društvenih mreža ljubitelji novokomponovane srpske sestrice, kosovke devojke, mlade sokolice… “Narod je glasao, a tamo neki stručni žiri preinačio njegovu volju”, tako će do sredine maja tamburati svi kojima se baš dopao ovaj “pokušaj državne bezbednosti da izmisli Danicu Crnogorčević za evropsku uporabu”, kako je čitav poduhvat ovih dana okarakterisao kolega Nebojša Vučinić.

Sva je sreća da čitav taj uradak više potencira vizuelne simbole, beli i crni orlovi, sve etno, sve srednji vek, teško da bi i gospođica Ignjatović (Anđela, poznatija kao Breskvica) uspela na nekoj svadbi da čitavu pesmu otpeva, čak i da joj zalepe petsto evra na čelo…

* * *

To “čudesno preobraćenje” sve u svemu nebitne pevačice Novosađanin Dejan Đurić prikazao je u dve slike, jednu za subotu uveče i drugu za nedelju ujutru. Jednu za raskalašne žurke, drugu za porodični odlazak u crkvu, ali je njihova osnovna mana što obe računaju na istu publiku.

U tom smislu je u pravu gospođa Milica Eseš Pinter, koja je ispod Đurićeve objave napisala:

“Meni je sve prihvatljivo, sve dozvoljeno, sve ok, od Silvane do Nirvane, što se mene tiče može da radi kao striptizeta subotom, nedeljom da snima emisiju o domaćoj kuhinji, baš me briga, ja ne verujem u tu vrstu ‘poštenja’. Skidaj se, pevaj šta ti se peva, spavaj s kim hoćeš, kad i gde hoćeš, tvoj problem….

Ali mi užasno smeta to loženje mladih, četničarenje i desničarenje, kosovarenje bez kraja i konca, ti ‘koreni koje puštamo’, ti „orlovi ‘lešinari’, za koje smo uobrazili da nas progone, a ustvari smo glupi, zatucani, izolovani i sami smo za to krivi i ne činimo ništa da se izbavimo odatle. I samo još više tu omladinu zamlaćujemo.“

* * *

Pre petnaest dana, tačnije 21. februara, na 16. godišnjicu sada već zaboravljenog mitinga tadašnje opozicije „Kosovo je Srbija“, kad je u zgradi američke ambasade stradao tada 20-godišnji Zoran Vujović, izbeglica iz Prištine, ulicama Beograda prodefilovala je poveća grupa momaka, uglavnom obučenih u crno… Kažu, navijača Partizana, koji i „posle 16 godina čuvaju uspomenu na svog druga“…

Na više snimaka sa različitih lokacija može se čuti da oni marširaju isključivo uz pesmu „Veseli se srpski rode“ već pomenute „zvezde Danice“, nezvaničnu himnu svih koji zaista veruju u grafite tipa „Kad se vojska na Kosovo vrati“. To se, na žalost, ne završava ni išaranim zidovima, ni muzikom, a počinje uvek isto, nasiljem nad svima u sopstvenoj sredini koji ne pristaju na takve podvale…

Uključujući i ovu, za sada neuspelu, sa Breskvicom…