0
Ja k’o Tuđman i Milošević, uzeo juče salvetu u restoranu „Whalebridge“ na obali okeana sa pogledom na zaliv i sve što vredi videti u ovom delu Sidneja, pa da zapišem neka svoja razmišljanja o budućnosti...
Ima dosta razloga da misli krenu ka Beogradu, tačnije ka onom delu gde je on izgubio svoje časno ime (možda je nekome prejaka ta asocijacija na ono sa leđima), pa da se čovek zamisli nad nekim sličnostima i još većim razlikama između dva koncepta silaska grada na obalu (okeana, mora, reke, svejedno).
Prvo, ovde u Sidneju, iznad vode ubedljivo dominiraju stakleni neboderi, u kojima su uglavnom velike kompanije i poslovni prostori, što nije teško zaključiti jer uglavnom nemaju terase, bez kojih bi stambeni objekti na takvom mestu bili besmisleni. Ono dole, nisam bio, ali koliko se vidi sa „Gazele“ uglavnom su stambene zgrade (u kojima je više od dve trećine terasa okrenuto ka gradu, sve u svemu neka nova spavaonica, ako u njoj uopšte preteknu oni koji su sad morali da se tu pojave, pokažu ili povinuju naredbama u stilu „znamo odakle vam pare“…
Drugo, u Sidneju je sve ono što je od starog vredelo, a tu su nekad bile lučke zgrade, dokovi, magacini i fabrike, sačuvano, oplemenjeno novim sadržajima i uklopljeno u novi ambijent. Prazna Glavna železnička stanica, pošta kojoj će navodno jednog dana vratiti stari kitnjasti izgled da bi se tu smestilo i ono dečje pozorište, čiji je prostor u strogom centru u međuvremenu otišao u spretnije ruke, hotel „Bristol“ i još poneko zdanje sačuvani su tek da nasilje nad ovim delom grada ne bude kompletno, svakako nisu ta i takva priča…
Znam za onu „može devojka da ode iz sela, ali selo…“, pa tako i ja više od 16.000 kilometara daleko od ušća Save u Dunav tražim neke nepostojeće paralele u sve tri vremenske dimenzije. Najvažniji razlog je činjenica da je središnji deo ovog zaliva, „Circular Quay“, važno saobraćajno čvorište, jer se ovde ukršta nekoliko tramvajskih i linija metroa, sa svim glavnim polascima zeleno-žutih brodova koji su sastavni deo sidnejskog sistema javnog saobraćaja.
A sad malo sutra onog dela Beograda, gde su vozove ukinuli, tramvaje će uskoro, metro je u Vesićevoj nadležnosti što je najsigurniji znak da nikad neće biti završen, a grad na dve reke je imao nešto ozbiljniji prevoz brodovima samo početkom prošlog veka, uglavnom zbog veze sa Zemunom koji je tada bio inostranstvo… Sve u svemu to dole će ostati i u saobraćajnom smislu „slepo crevo“, što ga u krajnjoj liniji nikad neće učiniti gradom i sastavnim delom grada Beograda.
Tu su i koncentrični krugovi (paralele su mi uglavnom nestale), između kojih se vrte sasvim različite koncepcije. Dok su u ovom delu „Sidneja na vodi“ most Harbour Bridge i fascinantna zgrada Opere najatraktivnije tačke svakog turističkog programa (na kopnu, sa vode, iz vazduha, uključujući i pečašku turu po luku čelične grdosije), ona pamet koja je rušila po Savamali (da baš ne kažem „kompletni idioti“) razmišlja da sruši stari most na Savi. Koji je, osim po izgledu, i istorijski podjednako značajan sa „velikim bratom“ iz Sidneja…
Sjajna je priča kako je ceremoniju svečanog otvaranja 19. marta 1932. godine, pred više od 750.000 ljudi koliko se okupilo oko luke, umesto tadašnjeg premijera Novog Južnog Velsa Džeka Langa „otvorio“ izvesni Frensis De Grut, član ultradesničarske grupe „Nova garda“, koji je na pozajmljenom konju izleteo iz gomile i prerezao svilenu vrpcu konjičkim mačem. Trebalo je više od časa da se raščisti gužva i donese nova vrpca, a vi pokušajte da zamislite koliko bi trajao „Nacionalni dnevnik“ na televiziji za ružičastu stvarnost kad bi neko omeo predsednika svega ovoga u njemu omiljenom svečanom otvaranju svega i svačega…
(Inače taj De Grut je uhapšen, pa pušten brže nego Radoičić, uz globu od pet funti.)
Ono što baš niko ne može da zamisli je da neko pomisli kako je došlo vreme da se najznačajnijij simbol Sidneja, zgrada Opere, zameni nekom „modernijom“ staklenom skalamerijom. Nije tajna da je, osim po izvarednom dizajnu, ovo zdanje svetsku slavu steklo i po nekim posebnim građevinsko-tehničkim performansama…
To opet vraća razmišljanja na neizvesnu sudbinu hala Beogradskog sajma, koje imaju tu nesreću da su u blizini prostora na kome su nekad „carevali pacovi“, pa je posle to pretvoreno u pozornicu novokomponavih „careva“ i „pacova“, zavisno već kako su došli do para kojima se tu razmeću…
U Australiji je u subotu opšti referendum o uvođenju institucije Glasa autohtonih naroda pri Parlamentu, zbog čega i ovdašnji Ustav treba dopuniti. Zbog toga na svakom koraku vidimo bilborde i oglase „YES“, a ja se našalio kako će tog dana u Sidneju glasati da li da uklone stari most i poruše zgradu Opere, ne bi li na tom „najatraktivnijem zemljištu“ napravili – „Beograd na vodi“!