Prošle godine, 28. oktobra, u staračkom domu u Zrenjaninu, izmučen bolovima, gotovo da je odahnuo moj prijatelj Slobodan Arsić (1947-2021). Sahranjen je na groblju u selu Vojvoda Stepa, rodnom mestu njegovog oca Milorada, u istoriji jugoslovenskog rvanja upisanog kao prvog osvajača medalje na velikim takmičenjima (1955, Svetsko prvenstvo, Karlsrue, bronza).
Arsu, Bobana, Pakija… posećivao sam u poslednjim mesecima njegovog života, kad sam tu “štafetu” preuzeo od našeg drugara Vjekoslava Nanevića (1951-2021), jednog od 17.209 žrtava “najsmešnijeg virusa”, kako su u ovoj državi nazivali koronu kad im je trebalo.
Na dan Arsinog nedočekanog 74. rođendana (17. novembra) objavio sam “neposlato pismo” njegovoj ćerki Mirni i sinu Urošu, koje su godinama majka i baba pričama o nasilničkom karakteru njihovog oca držali daleko od njega. A onda je on, više svojeglav nego gord, izbegavao i svaku pomisao da ga rođena deca vide bespomoćnog, u kolicima, bez jedne noge, bez sredstava za pristojniji život…
A u nedelju 30. oktobra, već po običaju, na Topčiderskom groblju, uz njegove sinove Aleksandra i Uroša, odaćemo poštu Ratomiru Raši Laziću (1944-2016). Direktor NIŠRO “Jež” kad su izdanja ove kuće imala tiraže koje na ovim prostorima niko nikad nije uspeo da dostigne, novinar u duši, sportski radnik iz ljubavi, još ga pamte i kao sekretara Košarkaškog saveza Beograda i po emisiji “Šaputanje sa Rašom”, koju je kao penzioner godinama uređivao i vodio na Radio Barajevu… Jednom rečju, legenda.
Portugalski nobelovac Žoze Saramago pisao je da smrt može biti gospodstvena, jer “takvom smrću čovek ne gubi ništa osim života”. Sve što ostaje, pa i sećanje porodice i prijatelja, sam je stvorio ako je živeo na taj način, otmeno, plemenito, gospodstveno…
****
BONUS VIDEO: Vladika Grigorije na Sajmu knjiga