U komentarima povodom teksta o pomalo bizarnoj kampanji u Norveškoj za štednju vode, jedan čitalac se prisetio “čuvene uredbe gradonačelnika Beograda Bogdana Bogdanovića (1922-2010) da građani potkazuju svoje komšije koje se tuširaju van propisanog vremena”.

Nije sporno da je u vreme njegovog “vođstva gradom” (od 1982. do 1986.) snabdevanje pijaćom vodom bilo problematično, pa je, koliko me služe sećanje i novinska dokumentacija, jedna takva uredba doneta, ali se isključivo odnosila na zalivanje bašti, pranje automobila i slična rasipanja i sebičluke. Sigurno je, međutim, da ni komunalni problem ni pomenuto “rešenje” nisu nešto po čemu vredi pamtiti ovog izvrsnog arhitektu, vajara i profesora.

“Zaboravili ste to, jer je taj nesretni vajar i neuspešni gradonačelnik bio kao protivnik Miloševića”, zamerio mi je pomenuti “komentator”, po običaju da ljude neprestano razvrstavamo po fijokama za “naše” i “njihove”. Pri tome je otpor politici nekadašnjeg gospodara života i smrti bio i ostao na lošem glasu, a Bogdanović se tome suprotstavio već na početku, u vreme tzv. događanja naroda (1987. i 1988.), upozoravajući da iza uvežbavanja aplauza i nameštanih scenografija slede uvežbavanje strojevih koraka, gađanja bojevom municijom i rušenje gradova.

Ovo na prvi pogled nema neke direktne veze sa najsvežijim objavama o uvežbavanju aplauza pred dolazak predsednika svega ovoga i resornog ministra na gradilište u Kliničkom centru Srbije. Ne mogu, jednostavno, ni da se zgražavam, ni da se podsmevam jadnim radnicima, jer se dobro sećam kako nas je početkom maja 2012. u hali Belekspo centra, kao kandidate URS za poslanike i gradske odbornike, uz još dve hiljade stranačkih aktivista, neki “dirigent” više od pola sata uvežbavao da se, kad on poput NBA najavljivača vikne “Mlaaaaađan” – halom zaori “Dinkić”!

Bruka je što smo to ponovili još nekoliko puta, pošto je čitav program kasnio dok iz Novog Sada nije pristigla glavna zvezda Ujedinjenih regiona Srbije. Maja Gojković!