Piše Ivan Mrđen: Šumadijska Marija Goreti

Već godinama se u ovo vreme u medijima i po društvenim mrežama ponavlja priča o Milici Kostić, tada 18-godišnjoj učenici Medicinske škole, koja je preminula 4. septembra 1974. godine. Ona je dva dana ranije skočila kroz prozor stana na 11. spratu solitera “Rubin” u Kruševcu, kako bi se spasila silovanja nakon što su je petorica mladića na prevaru odvela i zarobila u tom stanu.Njenu odluku da na taj način pobegne od nesreće i poniženja, mnogi smatraju “tragičnim, ali hrabrim i odlučnim činom oslobođenja žena od muškog nasilja”. “Glas koncila” je u svom izdanju za septembar 1974. Milicu nazvao “Šumadijska Marija Goreti”, po 12-godišnjoj Mariji Goreti (1890-1902), koja je brutalno pretučena i silovana ali je pred smrt oprostila svojim ubicama, zbog čega je proglašena za devicu mučenicu, a nešto kasnije i za najmlađu sveticu rimokatoličke crkve.Iako se u Crkvi Hrista Spasitelja u Ubu ispod freske Svete Evgenije (kneginje Milice) može videti i freska “novomučenice Milice Kruševačke”, posvećena Milici Kostić, danas Srpska pravoslavna crkva vodi kampanju protiv njene kanonizacije, forsirajući narativ da je njena motivacija bila da “sačuva čednost tela”, sasvim negirajući primarni kontekst situacije u kojoj se Milica našla, a to je da je “kultura silovanja jedan od kodova patrijarhalnog društva u Srbiji”.U knjizi “Borba za dostojanstvo; Izloženje života i mučeničkog podviga učenice Milice Kostić (1956-1974)”, autora arhimandrita Tihona Rakićevića, stoji da je na dan njene sahrane jedan učenik iz Brusa (od koga je desetak kilometara udaljeno Miličino rodno selo Strojinci) rekao: “Pa, ona je mogla da posle toga živi sasvim normalno, da je dozvolila i da je ćutala. Pogotovu, što se sve ovo događalo na skrivenom mestu i nije bilo opasnosti da neko to ispriča, ponajmanje sami zlikovci”.Baš ta rečenica, to olako gradiranje zla do manjeg i prihvatljivijeg, sve do potpunog zaborava, podsetila me je na pitanje sa početka ovog teksta. Ko zna možda je baš taj momak jedan od onih omatufelih nesretnika koji su u majicama “Pravda za Jutku”, za koji dinar i sendvič, “pružali moralnu podršku” siledžiji iz Brusa Milutinu Jeličiću uoči suđenja po krivičnoj prijavi njegove sugrađanke Marije Lukić.Ta hrabra žena je na svoj način takođe “iskočila kroz prozor”, onaj medijski, i u emisiji “Život priča” koleginicom Tatjane Vojtehovski otvoreno progovorila o seksualnom predatoru u liku svemoćnog predsednika opštine. Upravo dok ovo pišem, smenjuju se vesti o policijskoj potrazi za mojom dragom prijateljicom, kojoj poštopoto hoće da sude zbog emisije iz iste serije, emitovane 20. oktobra 2016. godine, jednoj od nekoliko u kojima je prikazala mehanizam oduzimanje dece majkama i njihovog dodeljivanja moćnim očevima.“Milica, devojka u najboljim godinama, volela je život i htela da živi, ali je takođe htela da brani slobodu, obraz i dostojanstvo svoje ličnosti. Zato se oduprela nasilnicima, čak i po cenu života”, napisao je arhimandrit Tihon. To podseća na Šekspirovu misao da “zlo koje ljudi čine živi i posle njih, a dobro se sahranjuje sa njima”.Nasilnici iz Kruševca su, uz ogroman pritisak ozlojeđene javnosti, brzo pohapšeni i 1975. osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne, da bi jedan od njih četrdeset godina kasnije izabran za opštinskog odbornika na listi kruševačkih naprednjaka.“Jutka” je u julu ove godine zbog “nedozvoljenih polnih radnji” osuđen na tri meseca zatvora, a Marija Lukić je posle razvlačenja po medijima i sudovima dobila kakvu takvu satisfakciju, kao prva žena koja je uspela da pošalje u zatvor nekog moćnika, koji se pozivao na najviše državne organe, očekujući da će ga oni zaštiti na sudu.Nije tajna da upravo proganjanoj Tatjani Vojtehovski nikad nije oprošteno što je u jednoj emisiji stala na stranu bivše supruge jednog od najmoćnijih ljudi u ovoj državi. Zla sve više, dobro tek na kašičicu, ali smo kao društvo, narod, zajednica, država, sve veštiji u trpljenju nesreće. Za koju naivno mislimo da je tuđa, a ne vidimo da je ona naša, zajednička.