Piše Ivan Mrđen: Pamćenje je dobar saveznik

Kolumne 20. okt. 202007:52 > 07:53
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Pošto neće doći Vladimir Vladimirovič Putin, aktuelna vlast može, kao i do sada, da zanemari činjenicu da je na današnji dan, 20. oktobra 1944. Beograd oslobođen posle troipogodišnje nemačke okupacije.

Zbog ruskog predsednika su pre šest godina, kad se navršavalo sedam decenija od tog značajnog istorijskog datuma, čitavu proslavu i vojnu paradu pomerili četiri dana unapred, ali je, makar u toj prilici, sam povod bio važniji od ceremonije, koju su mnogi zapamtili samo po stoičkom stajanju na kiši tadašnjeg srpskog premijera.

Milan Kundera je jednom prilikom rekao da je „borba čoveka protiv vlasti borba pamćenja protiv zaborava“. Ma koliko se ovdašnja vlast, ne samo aktuelna već i prethodna, trudila da neke datume iz prošlosti potisne zanemarivanjem ili osporovanjem, a u slučaju Dvadesetog oktobra i jednim i drugim, taj deo istorije nemoguće je izbrisati iz kolektivnog sećanja naroda.

To nije bioskop koji ne radi, po uličica u Malom Mokrom Lugu i Borči ili propala fabrika nameštaja, to je mnogo više i od teškom mukom sačuvanog imena osnovne škole u Novom Beogradu… „Slobodu nije dovoljno steći, nego je mnogo važnije postati dostojan slobode“, napisao je Ivo Andrić u „Travničkoj hronici“.

Oktobar u tom smislu nudi dosta povoda za razmišljanja kako je uz velike žrtve osvojena sloboda proćerdana nedostojnošću onih koji su ujahali na belom konju… Ili bageru, svejedno. Zbog toga  je i dvadesetogodišnjica Petog oktobra bila u žiži interesovanja samo dva, tri dana, tek da se dobaci do vajkanja što „nije bilo Šestog oktobra“, u smislu lustracije vinovnika i glavnih protagnista vlasti tokom poslednje decenije prošlog veka…

Pročitajte još:

U utorak 6. oktobra 2015. godine napisao sam da „današnji datum pre petnaest godina nije postojao u kalendaru“ i da je „izostajanje tog ‘šestog oktobra’ sada moguće objasniti time što je Vojislav Koštunica pao s nogu dajući intervjue za domaće i svetske medije, Zoran Đinđić počeo da se oduzima kad je sabrao kome je sve dužan zbog prethodnog dana, Čedomir Jovanović počeo da se bavi tankerima sa naftom, Mlađan Dinkić bankama, a svi lideri DOS-a da merkaju ministarstva, kabinete i javne kuće“, uz jedak komentar: „Zato je današnji dan realni rođendan ovih što su sada na vlasti“.

Da budem iskren, ono u vezi sa Čedom i naftom je pomalo „naknadna pamet“, jer nisam u pravo vreme na pravi način razumeo jedan događaj od samo dve nedelje posle Petog oktobra. Tog 19. oktobra 2000. bio je četvrtak, a ja sam ostao do kasno u noć na poslu, pripremajući tekstove za „Blic nedelje“. Kancelarija u kojoj smo sedeli tadašnji urednik tog izdanja „Moca“ Petrović i ja bila je nasuprot kabineta glavnog i odgovornog urednika Veselina Simonovića, u koji su tog popodneva došli Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Čedomir Jovanović i Miodrag Nikolić „Feman“, u to vreme dosta bitan lik u demokratskoj opoziciji.

Da skratim priču, kad je već pao mrak u našu kancelariju, osvetljenu samo beličastom svetlošću sa mog monitora, ušao je nekadašnji studentski lider, sa onim glomaznim mobilnim telefonom u rukama, kakvi su, stariji se sećaju, ti aparati bili u početku i sa nekim žustro razgovarao o „dva tankera nafte“. Kad me je posle nekoliko minuta primetio, rekao je samo „izvinite“ i razgovor zaključio sa „bićemo u vezi“…

A meni bilo drago što se sad time bave „naši ljudi“, a ne neki „Slobini tajkuni“ ili krimnalci koji su u međuvremenu postali „ratni heroji“… Pamćenje zaista može biti dobar saveznik, ali samo u onoj meri u kojoj nam pomaže da više nikad ne ponovimo iste živortne greške!

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

 

Komentari

Vaš komentar