0
Pre nego što je informacija o bezumnom napadu na novinara Vuka Cvijića, kog je pesnicom u glavu udario režimski propagandista, uspela da stigne do novinarskih udruženja i članova Radne grupe za bezbednost novinara, prvi „organ“ koji je uputio saopštenje javnosti i ocenio da su napadi na novinare nedopustivi, bio je niko drugi do glavni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu – Nenad Stefanović.
Po već oprobanom receptu, Stefanović je požurio da se izreklamira na tuđim nagnječenjima tkiva i izda nalog nižem tužilaštvu da ceo slučaj podrobno ispita, kao da je tamošnjim tužiocima bio potreban njegov „blagoslov“ da bi reagovali. Fascinantno je koliko pojedinci, koji se dokopaju nekog položaja i funkcije, a unapred svesni sopstvenih profesionalnih ograničenosti, neizostavno računaju na zaostalost svih onih kojima se u tom manifestu drskosti i nepotkovanosti obraćaju.
Da je „blagovremenu“ reakciju Stefanovića zaista trebalo dočekati i prihvatiti s rezervom, bilo je jasno već posle dva dana, kada je organizovan skup podrške Vuku Cvijiću i tribina na Filozofskom fakultetu. Tamo ni na vidiku nije bilo Nenada Stefanovića, što je posve čudno, imajući u vidu brzinu njegovog reagovanja i ažurnost u danu kada se napad dogodio, a u koju je samo on poverovao.
Pročitajte još:
A možda i nije čudno. Šta bi on tačno radio na takvom skupu? S kim bi mogao da razgovara i o čemu? Možda sa Lejdi Zagom ili Brankom Stamenkovićem bivšim rukovodiocem Posebnog odeljenja za viskotehnološki kriminal, koji je, sasvim slučajno, i član stalne Radne grupe za bezbednosti novinara? Ali ne, ni oni se nisu pojavili. Znali su da tamo ne pripadaju.
Ipak, nema sumnje da aplauz koji je odjekivao amfiteatrom Filozofskog fakulteta, kojim je pozdravljeno prisustvo onih predstavnika javnotužilačke organizacije kojima je tamo svakako i bilo mesto (Bojani Savović, Mileni Božović, Jasmini Paunović i Predragu Milovanoviću), i dalje bolno odzvanja i drma moždane opne Nenada Stefanovića.
Toliko da je morao da posegne za jedinim aspirinom koji na njega deluje – godišnjim rasporedom. Da premesti, kazni, da šefuje. Da nepodobne tužiteljke Bojanu Savović i Milenu Božović (kojima nije potrebno državno obezbeđenje da bi se šetale gradom u kom žive i rade), po drugi put za godinu i po dana premesti na druga radna mesta. Da im pokaže kako mu se može. Da ih degradira. Skloni. Da se ne vide. I da ne vide. Da nemaju dodir sa predmetima, velikim sankcijama, ozbiljnim kriminalcima, da ne nanose štetu Stefanovićevom pogledu na rad, kako je rekla juče tužiteljka Savović.
Pročitajte još:
Šta bi dao da je na njihovom mestu… Da mu bar jednom neko aplaudira… Do danas je imao jednu jedinu konferenciju na kojoj je smeo da stane pred novinare. Pa je još morao da im zabrani da postavljaju pitanja. Da se ne čuju rezultati neometane istrage u slučaju „Ribnikar“…
Ko bi tačno voleo da bude na njegovom mestu…? Da ostane upamćen po tome što ništa nije uradio za javni interes, za vladavinu prava, za društvo…
Na koliko li će neprijatnih pitanja morati jednog dana da odgovara i od čega će sve morati da se brani, izvesno, sasvim brzo. Ma koliko se obmanjivali da je javnost ukinuta i da građanstvo više ne postoji. Ekspres lonac samo što nije eksplodirao.
Zato bi i onih 27 novoprispelih tužilaca u VJT, koje Stefanović već podseća da nekom nešto duguju, da zapamte samo jedno: da i mnogo sposobnijima i pametnijima u našoj istoriji do zore nije gorela, da, uprkos svemu, vlast u Srbiji mora biti smenjiva, da uspostavljeni sistem nevladavine prava i burazerskog procesuiranja stoji odavno na klocnama, a da jedino kome duguju i kome su dužni da polažu račune jesu građani Srbije, koji ih plaćaju. I građani će to znati da cene.
Pitajte Bojanu, Milenu, Jasminu ili Peđu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare