18
Posledice izostanka adekvatne reakcije društva nakon masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“, u državi koja „nije smela da stane“ i koja je sve svoje resurse samoživo uprla u spiranje deset nevinih duša sa sopstvene savesti, kako vreme odmiče, sve su vidljivije, opipljivije, bolnije i opasnije. Bespovratno srljaju u trajnu neizlečivost i nepopravljivost, naočigled kolektivne nesvesti, iz koje će, kako to neizostavno biva u našoj istoriji, buđenje nastupiti kada već bude odveć kasno.
Oni koji nisu dovoljno dugo ili, pak, uopšte „smeli da stanu“, zabodu prst na čelo, te podrobno promisle o tome kako su i zašto, u mirnodopskoj Srbiji, za života, postali svedoci, kako neko reče, „moderne krvave bajke“ i činjenice da se jednog dana, na pravdi boga, devetoro učenika i deseti njihov čuvar nisu vratili iz škole svojim porodicama, sada je možda poslednja prilika i trenutak da se dozovu.
Ili možda postoji neko ko misli da je normalno i prihvatljivo da najbitniji pretres u najbitnijem krivičnom postupku u državi i jedinom koji je zakonski bilo moguće povesti, otpočne odavanjem tajnih podataka u produženom trajanju, a okonča bizarnom advokatskom prognozom i sasvim izvesno – direktnom najavom da „nikada nećemo saznati zašto je dečak izvršio masakr“. Upravo se takvom jednom ubogom trasom, sa očigledno unapred određenom krajnjom tačkom, ciljem i ishodom, kreće jedan netrasirani sudski postupak.
Pročitajte još:
Njegov cilj je nekakva pravosnažna presuda, osuđujuća ili oslobađajuća. Da se što pre, nasilno i protivpriodno, stavi tačka na najstrašniji događaj kom smo za života svi svedočili. Da priča koja je trebalo da nam pomogne da se konačno zaustavimo, saberemo i shvatimo, a nadasve da sutra možemo da prepoznamo, na vreme sprečimo i spasemo, ostane zauvek neispričana. Da tako „intakta“, bude što lakše izgurana na rub nacionalnog zaborava, sa sve sudskom oznakom „tajno“.
Postoji li zaista neko ko misli da ovoliko obolelo društvo može i sme sebi da dopusti da nešto ne zna i ima bilo kakvu nedoumicu i nepoznanicu o streljanju devetoro učenika i desetog čuvara „Ribnikara“, posebno u okolnostima nemogućnosti suđenja počiniocu masakra? Onog istog, sa kojim ćemo, izvesno, pre ili „još pre“, imati sve šanse da se sretnemo i mimoiđemo na ulici.
Postoji li iko ko bi pristao i pomirio se sa prognozom da nikad ništa nećemo saznati jer su motivi i razlozi pokopani u dubinama duše masovnog ubice? Postoji li iko ko misli da su bilo koja živa bića, a kamoli naši sugrađani koji su doživeli najveću životnu tragediju, zaslužili da im to bude ponuđeno i predstavljeno kao odgovor na jedno jedino pitanje koje uporno, iznova i iznova postavljaju – zašto? Je l to najbolje što može da ponudi jedan iznuđeno i nepotrebno „tajni postupak“, nastao kao rezultat obimne istrage? One iste zbog koje je Anketnom odboru preko noći zabranjeno da ispituje one delove slučaja, koji nikad nisu postali sastavni deo optužnice.
Uspostavljanje i opstanak kolektivnog neznanja o svemu onome što je uzrokovalo i doprinelo masakru u „Ribnikaru“ , često se, u ovakvoj državi ispirajuće savesti, čini bitnijim od izricanja kazne za „odgoj“ masovnog ubice. Jer ta kazna, u svakom slučaju, ne može biti adekvatna i srazmerna onakvoj tragediji, dok bi posledice razotkrivanja istine i sagledavanja šire slike bilo zasigurno dalekosežnije i za mnoge pogubne.
Na svakom ponaosob je da promisli kuda i čemu vodi postupak, koji je bez ikakvog razloga proglašen tajnim, dok su kompletno svi parnični postupci uredno javni, sa razumnim izuzecima ročišta na kojima su se saslušavali maloletni svedoci i oštećeni. Da bi onda, iz tog tajnog postupka, sa kog od prvog dana uredno dopiru informacije, ali, razume se, „strogo filtrirane i kontrolisane“, naposletku doleteo i tajni iskaz maloletnog ubice iz istrage i baš uoči njegovog saslušanja pred sudom, obišao gotovo sve naslovne strane u državi.
Idealan povod za Nenada Stefanovića, glavnog tužioca beogradskog VJT, koji lično zastupa optužnicu na suđenjima, da još jednom izmanifestuje moć i pokaže kako je uzurpirao čitavu javnotužilačku organizaciju u Beogradu. Na njegovo nezakonito obavezno uputstvo, koje je izdao nižem tužilaštvu da ispita odakle cure informacije, iako zakon jasno propisuje ko i kada izdaje obavezna uputstva (Zakon o javnom tužilaštvu, član 17) odgovoreno je horski novim kršenjem tajnosti podataka, to jest objavljivanjem detalja iz najnovijeg iskaza maloletnog ubice datog u sudu.
Pravni besmisao pozivanja na utvrđivanje odgovornosti za curenje podataka, te jedine mogućnosti da se do potencijalnog krivca dođe preko novinara koji je tajnu informaciju objavio, a kom istovremeno zakon dozvoljava da ne otkriva svoje izvore, činjenice su koje su dobro poznate i samom Stefanoviću, pa se postavlja pitanje šta je zapravo svojom kvazinaredbom pokušao da izvede.
Ono što se i malom detetu ukazuje kao nesporan utisak o tome ko stoji iza doturanja tajnog iskaza maloletnog ubice, trebalo bi staviti i u kontekst činjenice da još nijedna tajna informacija nije „iscurela“ slučajno, već uvek ciljano, s predumišljajem iz najniže pobude – koristi. Ko je naposletku imao korist od objavljivanja iskaza maloletnog ubice iz istrage, koji je, kako kažu tajni podaci, dva dana kasnije i potvrđen saslušanjem u sudu, da se lako zaključiti sistemom najprostije eliminacije.
A dok razmišljate o tome da li je ubica svedočio protiv roditelja, kako stoji u „tajnoj“ informaciji na većini naslovnih strana, da li ih je pogledom prezreo u sudnici ili nije, setite se da i dalje ne znate najbitniju činjenicu: da li je zločin počinilo zdravo ili duševno obolelo dete; da li je eventualna duševna bolest ranije konstatovana i lečena, ko ju je, kako i koliko dugo lečio; da li je škola sa tim bila upoznata….? Posledice zločina koji je počinjen nalažu da se na ova pitanja odgovori, a ne da se istim omogući da ostanu skrivena pod plaštom zaštite ličnih podataka i maloletničkih prava. Lični podaci su jedno, a uzroci masakra, ubistva deset duša nešto sasvim drugo. A uzročnici nešto treće.
A dok razmišljate da li ih je u ovom slučaju samo dvoje, to jest da li na optuženičkoj klupi treba da sedi još neko ili njih još nekoliko, setite se da biti bolesno ambiciozan roditelj nije krivično delo, kao i da se masovni ubica, sa spiskom za odstrel i rancem punim oružja i Molotovljevih koktela ne postaje preko noći, zbog maminih visokih očekivanja. Sa druge strane, setite se da biti roditelj zlostavljač jeste krivično delo, ono isto koje iz nepoznatih razloga, ne postoji u optužnici protiv roditelja ubice.
Zato, dok čitate kako je maloletni ubica u svom „procurelom“ iskazu za sve optužio majku i kako će svi njegovi navodi doprinetii osuđujoćoj presudi, setite se da je gospođa majka optužena za nedozvoljeno držanje oružja, ali ne i za zapostavljanje i zlostavljanje maloletnog lica.
I na kraju, ne zaboravite da u državi Srbiji i dalje ne postoji zakon, pravni akt, protokol, čak ni najobičniji papir, na osnovu kog maloletni ubica, podjednako nevidljiv za pravosudni i zdravstveni sistem, može da bude zatvoren u specijalnoj psihijatrijskoj ustanovi.
U stvari, postoji – reč predsednika republike.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
