1
Glavni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Nenad Stefanović ponovo je, pre nekoliko dana, iskoristio zvanični sajt organizacije na čijem je čelu i na prostoru predviđenom za predstavljanje rezultata rada u borbi protiv najtežih oblika kriminala i korupcije objavio istrgane stranice iz svog privatnog „vikend-spomenara“, nadahnute najnebitnijim ličnim impresijama sopstvenog toka nesvesti.
„Nenad Stefanović izrazio je zabrinutost zbog najnovijih pretnji smrću upućenih predsedniku republike i naložio da se otkrije autor fotografije predsednika na vešalima, koju je pratio opis da ’samo preki narodni sud Srbiju spasava’“, glasilo je saopštenje VJT, naslovljeno sa – Izjava glavnog tužioca .
Osim što je malo verovatno da bilo koga, uključujući i predsednika, zanima šta o bilo čemu oseća i izražava Nenad Stefanović, ovakav napismeni kalambur ulizivačke servilnosti, predstavljen kao informacija od javnog značaja, kod svakog čitaoca može da izazove jedino želudačni refluks i nagon za bljuvanjem. Jer kad je predsednik ugrožen, onda javni tužilac ćuti i radi, a ne izražava bilo šta na zvaničnom sajtu institucije.
Pročitajte još:
A pošto od tolikog izražavanja zabrinutosti pomenuti događaj nije doživeo epilog, bar ne zvaničan, nije ni čudo, što je u nedostatku atentatora, onaj vodeći koji želi da ubije predsednika lično, postala – Tamara Skrozza. Činjenica da orkestrirana banda danima zlostavlja i maltretira jednu ženu, novinarku, optužujući je da je rekla nešto što nije, a što smo svi videli i čuli da nije, očigledno nije dovoljan povod za izražavanje Stefanovićeve zabrinutosti.
One iste koju je pohitao da iskaže u danu kada je Vuk Cvijić napadnut usred Beograda i kada je svojim banalnim saopštenjem (koje je uputio javnosti pre redakcije „Radara“) naređivao sebi potčinjenima da rasvetle slučaj i spreče nasilje nad novinarima. A onda je najednom utihnuo. Nije ni pokušao da se iznova iskaže nekom pisanom naredbom i urgencijom policiji da bez odlaganje dostavi snimke 148 kamera koje su snimile napad na Cvijića.
Verovatno jer se u međuvremenu raspitao i saznao ko je osumnjičeni nasilnik. A onda više nije bilo sumnje koji će tas prevladati – „izražavanja zabrinutosti“ za Vuka Cvijića ili onaj sa mutnim „paparaco“ fotografijama „lažnih Laura“ (Bojane savović, jasmine Paunović, Milene Božović) na pauzama za ručak.
Budući da se na gorepomenutim, živim primerima jasno vidi šta u tužilačkom smislu rezultira iz Stefanovićevog izražavanja zabrinutosti, onda možda i nije loše što je isto izostalo po trenutno najbitnijem društvenom, državnom i uopšte srBskom pitanju – litijumu.
Osim zabrinutosti koju je trebalo da iskaže kao javni tužilac u slučaju najave nasilnog otvaranja rudnika, ali i da pokrene temeljne istrage i provere opravdanih sumnji i indicija da je posredi najveća korupcionarška afera prožeta organizovanom veleizdajom, Stefanović je isto morao da oseti i u drugom paru svojih cipela, to jest očima svog nekadašnjeg zanimanja – sanitarnog inspektora.
Jer ko bi od njega, u užim, lojalnim i snishodljivim partijskim krugovima, mogao da zna bolje i više o tome šta su H2SO4 i HCl, a nadasve šta za njima ostaje u prirodi u količinama neophodnim za odvajanje litijuma od rude jadarita. Ali ne, očigledno da se u rukama „Rio Tinta“ ne nalaze samo ulaznice i ausvajsi za opstanak najviših državnih funkcionera, već i njihovih službenikčića. Koji između golog života i opstanka gazde, makar i na zemlji koja bi izgledala kao površina Meseca, biraju ovo drugo.
Jer bez gazde, ne postoje. I deponije rudarskog jalovišta.
A put do deponije verovatno je crven, ali ne od crvenog tepiha, koji se o trošku građana rasprostre pred službenim kabinetom, već od crvene reke – „Rio Tinta“.
Dok sa radija pevuši Nek i „Laura non ce“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
