Malo mi je vremena trebalo da se vratim u realnost svog bitisanja nakon par dana odmora. Prekraćujući dosadu putovanja u jednom trenutku sam uradio par fotki neba nad sobom i okačio ih na FB, žaleći se na ukus aluminijuma u ustima, sa žalopojkom o zaprašivanju sa neba. Iz čistog zezanja, sa željom da vidim reakcije ljudi koji me prate na toj društvenoj mreži.

Bilo je dovoljno par minuta na domaćim portalima. Uključiti TV. Znate onaj osećaj kada daske u čučavcu popuste pod vašom težinom? Kada se bez zadrške nađete u srpskom polusvetu? U smrdljivim govnima koja se lepe za vaše telo?

Gledam kako Benito Vulin drhtavim, dramatičnim, jebo te usraću se, glasićem laprda na zakletvi mladih policajaca i ne verujem. Mogu da zamislim kako otkopčavam futrolu, vadim službeni i sebi smeštam zrno spasenja u mozak. I takav oblik života ima herca da priča o srpskom svetu? Gde se njegova levičarska šapica našla – nema tu “s“ od srpskog. Ima samo tetke, novih gajbi, drhtavih ručica, nervoznog kolutanja i besomučnog laveža belgijskog ovčara.

Mi smo, dame i gospodo, svedoci uzdizanja srpskog polusveta! On je zašao u svaku moguću pukotinu ovoga društva. Srpski polusvet ostvaruje svoj srpski san. On bez znanja, kvalifikacija, rada i zalaganja postaje neko i nešto.

Srpski polusvet živi u svojoj dimenziji. U svom vremenu i svom prostoru. Ne možeš tako lako da probiješ njegovu dimenzionu membranu. On visi na svakom kanalu, on je u svakoj informaciji koja ti se pruža. Nije važno da li polusvet gazi tuđu decu na pešakom prelazu. Da li polusvet gaji plantaže marihuane. Da li su fioke po opštinskim upravama pune kokaina i spida. Da li se polusvetu daju najvažniji sistemi ove države da se malo igra. Nije važno što tri puta skuplje plaćamo svoje puteve, nije važno što se zelenaškim kreditima otkupljuju životi naše dece. I onako je skoro svako sa iole bistrijim pogledom otišlo negde daleko. Da zaboravi srpski polusvet i njegovog predsednika. Koji mašta o srpskom svetu.

Otvaram FB i čitam komentare posta sa slikama neba. Želudac mi se steže. Devet od deset komentatora veruje u teoriju zaprašivanja sa neba. Desetak njih ima isti osećaj aluminijuma u ustima…
Drugari, da vam objasnim. Aluminijum nema ukus. Dobar deo kuhinjskog pribora koji koristite je napravljen od tog materijala, kao i svaka limenka vašeg omiljenog pića. Aluminijum nema magnetna svojstva, i kašika se ne lepi na mesto primljene vakcine zbog nekakvog magnetizma. Neće vas, drugari moji, da ubiju zločinački avioni. Ubićete vi sami sebe. Svojim divljenjem srpskom polusvetu. I zato ćete i dalje da živite životima polusveta. Svesno pristajući na to da radnici u dve trećine afričkih zemalja imaju više plate od vas, dok svom polusvetu obezbeđujete život svetskog džet seta.
Uručuju vam otkaz? Ne zanima me. Truju vam reku? Baš me briga. Iseljavaju vas sa očevine? Nastavite da gledate svoje pevaljke, glasajte za polupismene seljačine, puštajte ih i dalje da vam skidaju kožu sa leđa, jebu i ubijaju vam decu. Ništa dobro i niste zaslužili.

Boli? Bol košta. Krankšvester, album iz 2021.