Ako se misli na blisku budućnost, odgovor je negativan.
Za obrazloženje izrečene tvrdnje valja poći od tri nivoa borbe protiv zaraza. Prvi i osnovni predstavlja suzbijanje, čiji je cilj smanjenje učestalosti obolevanja i umiranja. Kada rizik zaražavanja zavisi od higijenskih navika, za šta su primer „bolesti prljavih ruku“, poput dizenterije, razumljivo je njihovo povlačenje pred čistom vodom i sapunom.
S druge strane, čovek je mnogo nemoćniji pred ubodom insekta ili drugog zglavkara, mada i tada mnogo zavisi od njega – da li se valja u travi (krpelji), šeta u sumrak bez mazanja repelentima (komarci) itd. Posebno je teško sprečavati zaraze prenošene kapljicama i aerosolom ako protiv njih nema vakcine ili se ona ne koristi. Zato ovčjih boginja u Srbiji ima koliko i u prošlosti, za razliku od zemalja koje su uvele obaveznu vakcinaciju protiv te bolesti (SAD).
Eliminacijom se naziva stanje kada nema vidljivo obolelih, ali je uzročnik i dalje prisutan u životnoj sredini. Obično se postiže masovnom vakcinacijom u detinjstvu, recimo protiv difterije, pa kasniji susreti sa uzročnikom deluju samo kao nove doze vakcine.
Iskorenjivanje ili eradikacija je krajnji cilj i ideal borbe protiv zaraza. Tada nema ni bolesti, ali ni uzročnika, osim u dobro čuvanoj laboratoriji. Stečena iskustava sa do sada iskorenjenim bolestima u humanoj (velike boginje) i veterinarskoj medicini (goveđa kuga), kao i sa bolestima koje su pred iskorenjivanjem (dečja paraliza, male boginje, rubeola) ukazuju na značaj četiri činioca: vezanost uzročnika samo za čoveka, odsustvo „nemih“ sejača zaraze, postojanje efikasne vakcine i stvaranje trajnog imuniteta nakon infekcije, odnosno vakcinacije.
Ima, doduše, izuzetaka, pa je pred iskorenjivanjem gvinejski crv (Dracunculus), koji se prenosi zagađenom vodom i u venama nogu naraste i do jednog metra, a pao bi na ispitu ispunjenosti navedenih kriterijuma. Ipak ćemo se držati pravila koja važe za respiratorne infekcije.
Teško je sprečavati zaraze prenošene kapljicama i aerosolom ako protiv njih nema vakcine ili se ona ne koristi. Zato ovčjih boginja u Srbiji ima koliko i u prošlosti, za razliku od zemalja koje su uvele obaveznu vakcinaciju protiv te bolesti
Za novi virus korona, čiji je prirodni domaćin slepi miš, teoretski je važno da li se slučajno našao u organizmu čoveka, pa tu mutacijom stekao sposobnost interhumanog prenošenja, ili je taj kvalitet već posedovao (prva mogućnost daje više nade za eradikaciju od druge). Kovid 19 ne odlikuje klasično hronično kliconoštvo, ali postoje besimptomni i laki oblici zaražavanja, što otežava njihovo otkrivanje. Na raspolaganju nam je efikasna vakcina, a o trajnosti imuniteta ćemo tek da sudimo.
Zaključak je da uslovi za eradikaciju nisu idealni, utoliko pre što nema vajde od lokalne ili regionalne eradikacije. U Novom svetu su male boginje iskorenjene 2002. i 2016, ali su se opet vraćale. Program eradikacije mora da bude globalan, što podrazumeva angažovanje ogromnih sredstava, brojnog kadra i planiranje na bar 10, a u praksi se to razvuče na 20 i više godina.
Uteha nam je što će u bliskoj budućnosti, možda već od narednog proleća, kovid 19 krenuti put svog preobražaja u endemsku bolest, dakle put uspostavljanja manje-više balansirane ravnoteže sa čovekom.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare