Komandant Aleksandar i bitka za novi stan: Piše Mihailo Jovićević

Smešno je, a zapravo duboko zasluženo, to što će smrt nacionalizma u Srbiji (ili makar njegovo privremeno upokojenje) biti izvršeno od strane samih nacionalista i to putem onoga što ih najviše boli - pada sa vlasti.To mi je palo na pamet dok sam gledao (krajičkom oka, zapravo) krah svesrpskog sabora koji je predsednik Vučić najavljivao (u ovoj ili onoj formi) otprilike godinu dana, najpre kroz svoj pokret za narod i državu (koji se na kraju nije desio). Zašto krah, očigledno je i iz fotografija koje su objavljivane sa samog skupa, a na kojima su uočljive rupe u brojnosti svesrpskog tela okupljenih, ali i iz referentnosti poslatih poruka, koje su predstavljale ponavljanje nejasnih opštih mesta iz politike Vučića i njegovih regionalnih satelita. Krah se, takođe, ogleda i u činjenici da je svesrpski sabor bio neobično slabo reprezentovan od strane Srba koji nisu za Vučića. Prosto i jednostavno - ako niko ko nije bio na saboru nije ni Srbin, onda je Srba zaista ostalo za pod nekoliko šljiva. A ja mislim da nije, nego je nešto drugo problem. Da se ne ponavljam, ali i sami ste čuli prethodinih dana opravdane primedbe: ako je svesrpski - gde su Srbi iz Hrvatske? gde su Srbi iz Makedonije, Slovenije? Ako je svesrpski, gde su srpski liberali, gde su građanisti, gde je, uostalom, i desna srpska opozicija? Uostalom, sve to imate dobro opisano u rečima poslanika Dragana Miokovića na sledećoj stranici ovih novina.

Šta je bilo dobro kod pomenutog sabora?

Najpre, uvek je korisno podsetiti se koji su sve svesrpski predstavnici pod predsednikovim kišobranom (baš onim iza kojeg su njega krili od kamenica tokom neuspešne posete Srebrenici). Nije tu bilo mnogo novih lica, ali i ova stara - pre svega na manje medijski ispraćenoj crnogorskoj strani - valja čuvati u sećanju. Jednog dana, kada budu masovno prali ruke od ovoga, zatrebaće kao podsetnik na tužno služenje koje se nije krilo (premda se povremeno zbog njega crvenelo). Ostaće, verovatno, i neke imovinske karte kao svedočanstvo prisutnosti pod pomenutim kišobranom, ali nije loše ni da imamo FOTO i VIDEO.

Zatim, dobro je videti gde je skončala vizija proevropske Srbije na kojoj su predsedniku Vučiću svojedobno čestitali evropski državnici i deo srpske javnosti koja je 2012., pa sve do duboko u 2014. smatrala da je u pitanju lider pod kojim će Srbija zakoračiti u EU. Da, zaboravili ste, ali tako je bilo - i zbog Briselskog sporazuma i zbog oreola borca protiv kriminala i korupcije, pa i zbog distinkcije koju je pravio u odnosu na Tomislava Nikolića. Kad se ta priča potrošila i postala tek opaska u ustima podjedinih evropskih i američkih diplomata, za striktno unutrašnju upotrebu, predsednik se vraća na oprobanu tematiku. Lagao bih kad bih rekao da u njoj bolje pliva nego u proevropskom diskursu - podjednako je snalažljiv i u delfin stilu i u prsnom plivanju, a koji mu je izvorno bliži to nikada nećemo saznati (sumnjam da i on sam to zna).

Na kraju, najbolje od svega je to što su nacionalizam, rusofilija i autoritarizam aktuelnog režima sad već toliko usko isprepletani sa njegovim nasilničkim, kriminalnim i lopovskim karakterom da će, kada jednom padnu sa vlasti, sa sobom zakopati jedni druge. Nema bolje antipropagande nacionalizma od subine Srbije od 1992. do 1999; nema bolje antipropagande autoritarizma od sudbine Miloševića; nema bolje antipropagande Putinove Rusije od Aleksandra Vulina. Šteta je što ta povezanost verovatno neće biti totalna, pa će aveti Vulina i njemu sličnih ovo društvo opsedati i u decenijama koje slede, ali udarac će biti značajan.

Naciji kojoj "komandant Aleksandar" (koji u 7 ujutru na Pinku bije ljutu bitku sa svojom braćom) već drugi put prodaje ciglu i za te pare kupuje stan (poput onog koji je dobio 1999. godine) i druge potrepštine, još jedan šamar neće biti dovoljan. Ali nije loše da se desi.