1
Među 229 zemalja, Srbija je na prvom mestu po broju umrlih na hiljadu stanovnika. Svetski rekorder. Istovremeno merenja pokazuju da je naš stoni grad među najzagađenijima na planeti, bankari nam govore da smo poslednji u Evropi po vrednosti, odnosno padu prosečne zarade.
Začarani krug – smrt, zagađenje, siromaštvo. Niko nama ravan. Jedino ne znam što se vlast ne hvali ovim podacima, šampioni su šampioni, ma u čemu bili. Doduše, siromašni smo bili i pre njihove decenije „uspeha“, ali smo kako-tako disali, sada nas polako odvikavaju i od toga.
Upadljivo je ćutanje o ovim temama, a ono što mi saznamo o svojoj nesreći uglavnom saznajemo iz inostranstva. Nacionalne televizije izveštavaju o trećem svetskom ratu, „Batut“ ume da skriva podatke o našem zdravlju, a trgovce je sramota da priznaju pad prometa. I šta nam preostaje, samo da idemo na saučešća.
Ima u tom ćutanju i neke strategije – smrt državi „pomaže“ da održi penzioni fond, zagađenje da narod ne izlazi na ulice, a siromaštvo je uvek bilo pogodno za pumpanje „patriotizma“, nacionalizma i ostalih izama. Jer, niko ne brani svoje kao sirotinja. Nema ništa, ali ga ne da.
Kad bi smrt i bolest jahali samo na matorcima ni po jada. A šta ćemo što su nam mladi sve bolesniji. Naši mališani, na primer, imaju najviše olova u krvi od sve dece u Evropi. Olovu nije mesto u venama, ono razara nervni sitem, napada kosti, remeti metabolizam. Rimsko carstvo je bezmalo propalo zbog Pb.
PROČITAJTE JOŠ:
Potom sve više mladih ljudi (ispod 45 godina) ima kardiovaskularne probleme. Jeste globalni trend, ali u Srbiji je to izraženije. A na bolesti srca i krvnih sudova u dobroj meri utiče i zagađen vazduh, o stresu, o ispiranju mozga uzaludno je i trošiti reči. Šta tek reći o plućima i deci koja ne izlaze iz pulmoloških ordinacija.
Srbija je, verovatno, najzagađenija zemlja u Evropi. Ako se ništa ne promeni, ljudi će početi da beže u potrazi za vazduhom (i vodom). Baš kao što pojedinci godinama odlaze iz Majdanpeka i Bora, iseljavaće se i porodice iz Beograda. Samo oni neće ići u unutrašnjost već u Sloveniju, Austriju, Crnu Goru…
Da sam nešto na mestu onog Šapića, zakupio bih desetine hotela na planinama i slao tamo decu sa Vračara, Dorćola, Starog grada… samo da se maknu iz smrdljivog, vlažnog i ljigavog grada. Isto važi i za gradonačelnike Valjeva, Smedereva, Užica… nema vlast prečeg posla.
Nisu komunisti gradili silna odmarališta zato što su bili budale, već što su brinuli o zdravlju nacije i državnoj kasi. Društvo koje se predaje bolestima živi bolest, misli bolesno i nema perspektivu. O tome ne govore poslanici u Skupštini, ni Javni servis, ni ministri. A onda kad „nema“ problema, ne trebaju ni rešenja.
Beda je naša usud, međutim nije reč o novcu, našlo bi se, nego o ideji, empatiji, brizi – drugim rečima o sirotinji u glavama. Nekada smo svi jeli hleba i masti, disali čist vazduh i bili rumeni. Danas je mast luksuz, kilogram je dogurao do 440 dinara, a grobari gospodare Srbijom.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare