Jesmo siromašni, ali brzo umiremo: Piše Milenko Vasović

Začarani krug - smrt, zagađenje, siromaštvo. Niko nama ravan. Jedino ne znam što se vlast ne hvali ovim podacima, šampioni su šampioni, ma u čemu bili. Doduše, siromašni smo bili i pre njihove decenije „uspeha“, ali smo kako-tako disali, sada nas polako odvikavaju i od toga.Upadljivo je ćutanje o ovim temama, a ono što mi saznamo o svojoj nesreći uglavnom saznajemo iz inostranstva. Nacionalne televizije izveštavaju o trećem svetskom ratu, „Batut“ ume da skriva podatke o našem zdravlju, a trgovce je sramota da priznaju pad prometa. I šta nam preostaje, samo da idemo na saučešća.Ima u tom ćutanju i neke strategije – smrt državi „pomaže“ da održi penzioni fond, zagađenje da narod ne izlazi na ulice, a siromaštvo je uvek bilo pogodno za pumpanje „patriotizma“, nacionalizma i ostalih izama. Jer, niko ne brani svoje kao sirotinja. Nema ništa, ali ga ne da.Kad bi smrt i bolest jahali samo na matorcima ni po jada. A šta ćemo što su nam mladi sve bolesniji. Naši mališani, na primer, imaju najviše olova u krvi od sve dece u Evropi. Olovu nije mesto u venama, ono razara nervni sitem, napada kosti, remeti metabolizam. Rimsko carstvo je bezmalo propalo zbog Pb.Potom sve više mladih ljudi (ispod 45 godina) ima kardiovaskularne probleme. Jeste globalni trend, ali u Srbiji je to izraženije. A na bolesti srca i krvnih sudova u dobroj meri utiče i zagađen vazduh, o stresu, o ispiranju mozga uzaludno je i trošiti reči. Šta tek reći o plućima i deci koja ne izlaze iz pulmoloških ordinacija.Srbija je, verovatno, najzagađenija zemlja u Evropi. Ako se ništa ne promeni, ljudi će početi da beže u potrazi za vazduhom (i vodom). Baš kao što pojedinci godinama odlaze iz Majdanpeka i Bora, iseljavaće se i porodice iz Beograda. Samo oni neće ići u unutrašnjost već u Sloveniju, Austriju, Crnu Goru...Da sam nešto na mestu onog Šapića, zakupio bih desetine hotela na planinama i slao tamo decu sa Vračara, Dorćola, Starog grada... samo da se maknu iz smrdljivog, vlažnog i ljigavog grada. Isto važi i za gradonačelnike Valjeva, Smedereva, Užica... nema vlast prečeg posla.Nisu komunisti gradili silna odmarališta zato što su bili budale, već što su brinuli o zdravlju nacije i državnoj kasi. Društvo koje se predaje bolestima živi bolest, misli bolesno i nema perspektivu. O tome ne govore poslanici u Skupštini, ni Javni servis, ni ministri. A onda kad „nema“ problema, ne trebaju ni rešenja.Beda je naša usud, međutim nije reč o novcu, našlo bi se, nego o ideji, empatiji, brizi - drugim rečima o sirotinji u glavama. Nekada smo svi jeli hleba i masti, disali čist vazduh i bili rumeni. Danas je mast luksuz, kilogram je dogurao do 440 dinara, a grobari gospodare Srbijom.