6
Sledi kratki pregled toga kako sam ja mislio da diplomatska aktivnost izgleda a kako su me stvarnost i praksa grubo demantovali i pokazali mi da se, osim u politiku i ekonomiju i reproduktivni život ježeva, ne razumem ni u ovu ljudsku delatnost.
Prikaz radim na osnovu primera žive diplomatske aktivnosti ambasada SAD i Rusije u Beogradu u danima nakon izbora.
Dakle, šta smo imali?
6
10
2
Najpre, ruski zvaničnici, pa zatim i ambasador čestitali su u izbornoj noći – ili dan kasnije – pobedu predsedniku Vučiću na izborima 17. decembra. Nema veze što predsednik Vučić na njima nije ućestvovao, zvaničnici Kremlja verovatno nisu znali ko je premijer i gradonačelnik Beograda niti koje su adrese tih institucija, pa su verovatno rezonovali da je bolje da sve pošalju na Andrićev venac. Pošteno, nemam primedbi.
Nešto kasnije, a opet kanda u slično vreme, ambasador američki Hil takođe je izrazio zadovoljstvo zbog izbornog procesa i najavio intenzivnu saradnju sa novom/starom vlašću. Sad, da li je baš rekao da je zadovoljan izbornim procesom ne znam, ali svakako u prvi mah u saopštenju nije stavio akcenat na sumnje u izborni proces. Umesto njega to je uradila EU, putem saopštenja svoje posmatračke misije, opet naslonjenog na izveštaje ODIHR. Čini mi se da je onda reagovao Stejt dipartment, koji je konstatovao izborne nepravilnosti (ili makar sumnju u iste), i rekao da bi valjalo da se one obrade kroz institucije, korigujući time prvi istup svog službenika Hila. Onda, kako su se stvari na ulici malo zagrejale, ambasador Hil je skrenuo pažnju akterima protesta da će uskoro Božić, te da bi, s tim u vezi, valjalo da se malo spusti gas i da se mi lepo sretnemo posle praznika, neki dan od ponedeljka, da vidimo ko je tu koga pokrao.
Rusi su, s druge strane, decidno rekli da je praznik demokratije opravdao očekivanja, a onda su kroz izjave ambasadora i gospođe Zaharove skrenuli pažnju na to da Zapad sprema neke nasilne akcije u Srbiji, i još to nazvali srpskim Majdanom. Kao grand finale, razmenili su sa predsednikom neka saznanja, konkretna, operativna, oko tog Majdana, pa se posle nije znalo ko je tu koga o čemu obavestio – dal’ predsednik njih ili oni predsednika. Nije bitno, uostalom – šta je starije, kokoška ili jaje?
Tako je to bilo, vrlo suprotno mojim očekivanjima i razmišljanjima o diplomatiji.
Jer, ja sam mislio da diplomatske aktivnosti treba da reflektuju spoljnopolitičku agendu države. Pa sam onda, naivno, mislio da je spoljnopolitička doktrina SAD demokratija i instistiranje na vladavini prava. Pa sam onda, u dubokoj zabludi, smatrao da bi izbori, kao najočiglednija manifestacija demokratije, trebalo da budu temeljno ispitani i da se, na osnovu konkretnih dokaza, oceni njihova valjanost. Na kraju, mislio sam, neiskusno, da ambasador treba da razmatra koji su to dugoročni ciljevi njegove države u Srbiji, i da spram njih vaga saopštenja i poteze. U svemu sam pogrešio.
A ako nisam, ako dugoročni ciljevi diplomatskih nastojanja SAD u Srbiji nisu realizovanje punog demokratskog potencijala ove zemlje, nego saradnja sa diktatorom u cilju realizovanja neposrednih, kratkoročnih projekata, onda je moja zabluda potpuna. Inače sam imao zadovoljstvo da učestvujem u jednom programu Stejt dipartmenta – u bliskoj saradnji sa ambasadom u Beogradu – i ne samo što mi taj put u Vašington nije poljuljao ova uverenja, nego ih je značajno učvrstio. Utoliko više me sad boli kad vidim da sam bio idiot. Zato, nazad u školu, učim diplomatiju za idiote.
It’s the diplomacy, stupid.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
