Imamo jednu dobru vest: Vučića niko neće hteti da pomiluje

Dok se gradilo i otvaralo, sve je bilo lično njegovo. Čim je počelo da se računa koliko je to koštalo i kome je plaćeno, setio se da Srbija ima ministra finansija.

Divna vest za Sinišu Malog.

Poslednjeg dana predsedničkog mandata, uveren da mu do useljenja u premijerski kabinet predstoji još samo izborna formalnost, Vučić je saopštio da je pomilovao 49 osoba. Odluke je potpisao 27. septembra. Do viših sudova u Beogradu i Novom Sadu stigle su 2. novembra. Između potpisa i dostave stali su parlamentarni izbori koje je izgubio.

Među pomilovanim su Dijana Hrkalović, kojoj se sudilo za trgovinu uticajem, i Marko Pavlović, optužen za pokušaj teškog ubistva studentkinje Sonje, povređene kad je automobilom prošao kroz blokadu kod Pravnog fakulteta. Tu su i optuženi za napad na građane koji su kod Futoške pijace odavali poštu poginulima u padu nadstrešnice. Na istom spisku našlo se i dvanaestoro novosadskih aktivista koje je država gonila zbog optužbi za krivična dela protiv ustavnog uređenja.

Iz njegovo vizure to valjda izgleda kao pomirenje: jednim potpisom oslobodiš gonjenja i ljude koji su protestovali i ljude optužene za napade na demonstrante. Sa haube automobila stvar izgleda nešto drugačije. Sonja neće dočekati da sud utvrdi odgovornost čoveka optuženog da je pokušao da je ubije. Da se postupak tu završi odlučio je čovek koji nam ovih dana obećava da će nastaviti da se bori za Srbiju.

Za jednu njenu studentkinju mogao je mnogo da učini i bez tolike borbe. Bilo je dovoljno da ostavi hemijsku na stolu.

A šta ćemo sa Malim i Cicom? Gde su Đuka, Relja i ostatak ekipe koja se godinama klela da predsednik najbolje zna? Za Dijanu se našlo rešenje, a najvernije saradnike ostavio je da čekaju da im policija zakuca na vrata?

Prava šteta što uz leteće taksije za Ekspo nije naručio i vremensku mašinu. Vratio bi se u onaj septembar i dopisao odredbu za slučaj izbornog poraza: pomilovati i saradnike za koje se naknadno utvrdi da su pljačkali državu, a njega ne uznemiravati jer ništa oko para nije potpisivao.

Eto vam Siniša, on je držao novčanik.

Da sam na mestu Malog, sačuvao bih stare snimke sa Pinka. Kad zatrebaju milijarde za stadion ili brzu prugu, tu je Siniša da ih nađe. Kad ih nađe, opet je tu da pred kamerama zahvali predsedniku bez kojeg ničega ne bi bilo. Neka sačuva snimke u komadu, naročito taj deo sa zahvalnicama. Moglo bi jednog dana da mu bude važno da mu se veruje na reč.

Vučić se u međuvremenu vratio u staru stranačku kancelariju na Novom Beogradu. Predvideo je i šta će raditi ako ga uhapse - pisaće knjige. U književnoj školi Vojislava Šešelja prvo se smišlja naslov. Za početak "Podmukli Siniša i prokleta hemijska olovka", a kad na red dođu sabrana dela, svih dvanaest tomova mogu da se zovu "Ništa nisam potpisao".

Prvo izdanje bez autograma.

Ako mu ponestane građe za memoare, mogao bi da napiše i kuvar. O ugovorima je, sudeći po njegovim nastupima, bolje pitati potpisnike, ali za izbornu večeru u selu Deronje lično garantuje jelovnik. Na Informeru je objasnio da su ljudi iz SNS-a prijavljeni zato što su iz zgrade pored mesne zajednice iznosili kese. A u kesama, kaže, kolači, pite i punjene paprike preostale od izborne noći.

Moguće. Mene više zanima kako je na osnovu večere u Deronjama utvrdio šta je posle izbora iznošeno iz državnih institucija. Da paprika ima fil, to razumem, ali otkud joj dokazna snaga i za PIO fond?

Dok policija po nalogu tužilaštva proverava prijave, Vučić se žali da policajci "čuvaju kontejnere" i već zna da nijedan iseckan dokument nisu našli. Rekli mu nadležni. Nova vlada još nije sastavljena, njegovi ministri i dalje sede u kabinetima, njemu i dalje stižu podaci za večernja gostovanja, a za rad policije krivi su mu studenti. Kod njega je, izgleda, vlast promenjena samo tamo gde su prestali da mu se javljaju na telefon i gde mu "sinuju" poruke.

Ima, uostalom, i sačuvanih poruka. U Skaj prepiskama koje je objavio Radar, Darko Šarić svojima objašnjava koga zovu Oskar i ko je Čvarak. Naravno da na tim porukama nema predsednikovog potpisa. Pitanje je otkud ljudima iz tog kruga uverenje da toliko toga zavisi od čoveka na Andrićevom vencu. Pa onda novosadska stanica: ko je ugovarao radove, ko ih je nadzirao i na osnovu čega su nas ubeđivali da nadstrešnica nije rekonstruisana? U njenom padu poginulo je šesnaest ljudi. Neće biti da ceo odgovor može da stane u tvrdnju da predsednik nije držao olovku.

Da su se naprednjaci zanimali samo za milijarde, EPS i autoputeve, još bi u ovoj zemlji ponešto i preteklo. Nevolja je što bi se s jednakim žarom uništavali seoski šahovski klub i odlučivali čiji će pašenog kombijem da vozi decu na takmičenje. Sumnjiv je bio onaj ko zatraži odluku napismeno. Šta će mu potpis? Čiji je taj?

Koliko ljudi zbog tog "čiji je taj" danas živi negde drugde, tek ćemo prebrojati, a u onom famoznom avionu kojim bi sad da pobegnu baš oni koji su druge terali iz zemlje neće biti mesta za sve. To moraju da znaju. Neko će morati i sutra u pekaru. Ispred bivšeg direktora stajaće komšija kojeg je pod pretnjom otkazom terao u autobus za miting. Sad će direktor morati da ga pogleda u oči, kaže mu dobro jutro i sačeka svoj red za hleb.

Pred komšijom će im biti neprijatno, pred Vučićem neće - njemu će pripisati i ono što su sami radili. Za šest meseci slušaćemo kako se najveći otpor Vučiću pružao upravo u SNS-u. Pojedinci su mu se toliko vešto protivili da ih je postavio za ministre.

Dijani je jednim potpisom mogao da zaustavi suđenje. Sebi tu uslugu više ne može da učini. A ako tužilac jednog dana pita ministra ko je doneo odluku, dovoljno je da se taj funkcioner seti kome je pred kamerama zahvaljivao za taj isti posao.

Godinama ih je učio da bez njega ničega ne bi bilo.

Sad će mu to i priznati. Pred tužiocem.