Fudbaleri Engleske iznenadili su mnoge na ovom Evropskom prvenstvu. Jedne kvalitetom igre, druge pristupom, treće činjenicom da su u finalu velikog takmičenja.
PROČITAJTE JOŠ
Pre nego što je Evropsko prvenstvo počelo bilo je tu „nagruvanih“ timova poput Portugala, Francuske, Belgija je ozbiljno figurirala kao kandidat za završnicu.
I svi oni ispadnu do četvrtfinala, koje bismo mi ovde u Srbiji potpisali koliko sutra. Samo da se uopšte plasiramo na neko Evropsko prvenstvo.
Može da nas teši to što su Englezi, koji se busaju da su fudbalska nacija i koji uvek idu na takmičenja sa najvišim ambicijama – ušli u finale nekog velikog takmičenja posle punih 55 godina.
Da, dobro ste pročitali. Više od pola veka im je bilo potrebno da prođu u finale i dođu na 90 minuta od titule. Geret Sautgejt je očito promenio neke stvari u odnosu prema nacionalnom timu, poklopilo se to sa generacijom koja ima „masu“ talenata i rezultat nije mogao da izostane.
U redu, nije baš na čast što su Englezi do finala došli posle penala iz 104. minuta, kada je Hari Kejn rutinski pokupio odbitak i iz popravnog savladao Kaspera Šmajhela za 2:1.
Međutim, koliko god to smetalo sudijskim stručnjacima koji su kritikovali odluku Danija Makelija da svira penal, toliko se Engleskoj ne može oduzeti ono što je postigla pre polufinala.
Englezi su jedini prošli četvrtfinale bez neke veće drame jer su naspram sebe imali Ukrajince, žargonski rečeno, namirisali su krv i pobedili sa 4:0.
U osmini finala su eliminisali još jedan od timova od kog se očekivalo mnogo, a dobilo ništa – Nemačku. Tačno je da se niko od dve ekipe nije preterano naigrao fudbala u tom meču.
Ali, to je donekle zasluga Gereta Sautgejta. Znao je koliko Nemci umeju da budu opasni u tranziciji i kaznio je to u finišu, kada je „pancerima“ opala koncentracija u odbrani.
Rahim Sterling i Hari Kejn, momci koji se od starta turnira profilišu kao junaci svog nacionalnog tima i tada su završili posao.
Mnoge analitičare je začudilo i to što je Sautgejt promenio pristup u odnosu na turnir u Rusiji. Treba imati na umu da sada igra malo povučenije nego pre tri godine.
Selektor „tri lava“ prepoznao je jednostavno šta će doneti rezultat, iako Engleze nije mnogo ljudi zamišljalo u finalu.
Pogledajte samo da Francuska ima na svakoj poziciji po dva vrhunska igrača, Portugalci su branili titulu iz 2016, a Nemcima je ovo bio oproštajni turnir za Joakima Leva, dosadašnjeg selektora.
Belgija? Dovoljno je reći Kevin De Brujen, Eden Azar, Romelu Lukaku, nema potrebe da se nabraja dalje. Svako je imao neku svoju računicu i Englezi i Italijani su tu računicu nekako poremetili.
„Azuri“ su se izdvojili kao jedan od „najsimpatičnijih“ timova na prvenstvu, za koje privatno navija i mnogo ljudi u Srbiji. Igraju ofanzivnije nego ranije, nemaju neku izrazitu Zvezdu i to je promenilo i osećanja ljudi prema njima.
Kod Engleza je drugačije. Sve se očekuje od Kejna, a onda Bukajo Saka prođe na desnom krilu, ubaci za Sterlinga i – bum, padne gol.
Tu su i Fil Foden, Mejson Maunt, Džek Griliš, Markus Rašford. Svako je od starta bio spreman da doprinese rezultatu, koji se na prvenstvu gradio od minimalne pobede nad Hrvatskom.
Englezi tada još nikog nisu ubedili da su odlični, a protiv Škota su u remiju 0:0 dodatno utvrdili to ubeđenje. U maniru prave turnirske ekipe, igru su popravljali kako je EURO 2020 odmiče i zato sada u finalu možemo da se nadamo ničem manjem od spektakla.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare