Veljko Đurović: O profesiji ratnog reportera koju bi opet izabrao

Napisao je u svojoj knjizi „Profesija ratni reporter“ da bi bez sumnje izabrali isto, a sad pojašnjava da li je kao student FDU želeo baš ovakvu karijeru ili je to nekako drugačije došlo.

Kao tinejdžera ga je fasciniralo zveštavanje iz rata u Vijetnamu. Znao je da će studirati za snimatelja i godinama je vežbao na jednoj kameri koju je dobio na poklon. Kao apsolvent FDU, za diplomski rad je odabrao ratnu reportažu.

„Za diplomski sam skupljao građu po bibliotekama, Tanjugu, stranim kulturnim centrima i međunarodnoj štampi. Na kraju mi je nedostajao i pravi rat, da sve to potvrdim u praksi“. - U tom trenutku dobio ponudu da otputuje u Nikaragvu da napravi reportažu o tamošnjem građanskom ratu. Tadašnji direktor RTS Dušan Mitević dao im je novac za put i boravak za otprilike mesec dana. Dobili priliku da odu i do Salvadora, u kome je besneo rat, pa je boravak trajao 5 meseci. To je za mene predstavljalo prekretnicu, inficirao sam se ratnim žarom", kaže Đurović.

On pojašnjava kako se postaje ratni reporter i može li to da se nauči i da li su osim knjige potrebni neki drugi preduslovi.

Njegovo zanimanje ne spada među najpoželjnija, ali je za mnoge mlade novinare i snimatelje ratno izveštavanje ideal kome teže, te Đurović svedoči kako zaista izgleda život ratnog reportera između onoga što stiže do nas i onoga što je zaista na terenu.

Objektivnost je nešto što bi trebalo da je zakon profesije, te Đurović pojašnjava kako ratni reporter zadržava neutralnost u uslovima ratnog sukoba.

Prošao je gotovo 30 ratišta i sad pojašnjava  na koji teren sa ove vremenske distance gleda kao najizazovniji i možda najrizičniji.

Na Ilidži je 1992. godine i ranjeni, te ratni reporter dodaje da li je bilo još tako rizičnih situacija i u kojim situacijama sse svesno plašio za svoj život.

"U Kambodži mi se puno loših stvari događalo na frontu, na sreću ne i najgorih. U Hondurasu i Salvadoru su nas hapsili, jer smo ilegalno ušli, ali rat u Bosni je bio prekretnica, jer su po prvi put novinari i medijski radnici postali ciljane mete", kaže Đurović

On svedoči i kako se osećao u vreme kada je u njegovoj zemlji izbio rat i kada je iz prvog ugla bio svedok raspada sopstevene države. I pre rata u Bosni prolazio je razne visoko rizične situacije, te sad objašnjava zbog čega je rekao da je teren u Bosni bio prekretnica.

Đurović objašnjava šta je to što pobedi taj iskonski strah za goli život. Na njegovoj knjizi stoji ono što je rekao fotograf Tim Pejdžkoji koji je četiri puta ranjen u Vijetnamu: „Ratni dani su bili ekstremno iskustvo, puni magije i glamura koje niko ko je kroz to prošao ne može iskreno poreći“. Gost emisiji "Među nama" otkriva kada se on „inficirao“ ratnim žarom.

Ratni reporter svedoči i gde je granica lične bezbednosti koju ne treba preći i tog nagona za dobrom pričom ili snimkom, kao i da li je tokom svoje karijere svedočio kolegama koji nisu uspeli tu granicu da naprave.

Za kraj on dodaje i da li bi sada išao da izveštavate iz Ukrajine i kako je uspevao da pomiri porodični život i takvu profesiju.

Ko je Veljko Đurović?

Veljko Đurović (1953) je diplomirao je 1981. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Odseku za filmsku i televizijsku kameru, sa temom „Ratna reportaža“. Od 1981. do 2007. kao snimatelj/reporter pratio je ratove na svim kontinentima: Nikaragva, Salvador, Kambodža, Liban, Izrael, Etiopija, Somalija, Sudan, Severna Irska, Zalivski rat, Ruanda, bivša Jugoslavija, Irak. Radio je za TV Beograd, NBC, WTN London i SKY NEWS London. Jedan od osnivača i urednika časopisa YU VIDEO (1983-1992). Autor je više dokumentarnih filmova (između ostalog, serijala o aktivnostima UNHCR-a i Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Latinskoj Americi i Africi), knjiga Press Don’t Shoot (1999, Samizdat B92), Bagdad Live (2004, Samizdat B92) i priručnika Podsetnik za izveštavanje iz ratne zone (2004);

Koautor je televizijske emisije Dvougao i dobitnik dve nagrade za istraživačko novinarstvo.

Prilog pogledajte na početku ove vesti.

BONUS VIDEO: Treća godina rata i Evropa na raskrsnici – Duško Lopandić i Ivan Protić