1
U turbulentnoj godini u kojoj su ubijeni Martin Luter King i Bobi Kenedi, neredi tokom Nacionalne konvencije demokrata u Čikagu doveli su do sudskog procesa protiv antiratnih aktivista, koji je privukao pažnju globalne javnosti i smatra se jednim od najvažnijih političkih događaja šesdesetih godina dvadesetog veka u SAD. Poznati holivudski scenarista Aron Sorkin po drugi put je seo u rediteljsku stolicu i doneo nam priču o suđenju čikaškoj sedmorici, ali i podelama koje i dan danas tište američko društvo.
AUTOR: N1 / Boško Nicović
Prvog utorka nakon prvog ponedeljka u novembru, svake četvrte godine, Amerikanci biraju predsednika. Ova godina je jedna od tih. Bilo da palcem „češljate“ društvene mreže i informativne portale na svom mobilnom telefonu, bilo da besciljno vrtite kanale na svom televizoru, bilo da gvirite u novine preko ramena svog saputnika u krcatom gradskom autobusu – prisustvo američkih izbora je nemoguće izbeći. Žustre debate o najvažnijim političkim, društvenim i ekonomskim temama odavno su se prelile „preko bare“, jer uveren je ovaj svet da od toga ko će se u naredne četiri godine useliti u vašingtonske „bele dvore“, umnogome zavisi sudbina cele planete, navodi „N1„.
PROČITAJTE JOŠ
Stoga nije čudno što gotovo sve što nam padne šaka ovih dana izgleda kao da dolazi sa porukom – eksplicitnom ili sublimiranom – kog bi predsedničkog kandidata trebalo podržati. Ni film nije izuzetak, naročito imajući u vidu da svake godine, baš u isto ovo vreme, počinje još jedna borba za glasove – borba za glasove članova Američke filmske akademije. A kada se, baš kao ove godine, predsednička i oskarovska kampanja poklope, pitanja koja se pokreću na velikom platnu ne razlikuju se mnogo od tema predsedničkih debata.
Budući da je mala, okom nevidljiva napast zvana koronavirus na sebe preuzela i ulogu urednika repertoara svetskih bioskopa, oskarovska kampanja uglavnom se vodi na striming platformama, a uvek ambiciozni Netfliks, čiji su filmovi prošle godine u zbiru imali ubedljivo najviše nominacija za Oskara, nedavno nam je na uvid dao političku dramu „Suđenje čikaškoj sedmorici“ Arona Sorkina.
Film je inspirisan istinitom pričom o osmorici građanskih aktivista (kasnije o tome zašto je suđenje sedmorici, a ne osmorici) koji su 1969. godine optuženi za izazivanje nereda na Nacionalnoj konvenciji Demokratske partije održanoj krajem avgusta 1968. Nešto kasnije te godine, preciznije – prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru, Amerikanci su izabrali republikanca Ričarda Niksona za predsednika, što je dramatično promenilo sudbinu osmorice pomenutih muškaraca.
Niksonov novopostavljeni državni tužilac Džon Mičel tada je inicirao postupak protiv osmorice viđenijih građanskih aktivista, kao pokaznu vežbu sprovođenja „reda i zakona“ koje je republikanski predsednički kandidat obećavao u kampanji, ali i kao – bar kako sugeriše Sorkinov film – neku vrstu lične osvete svom prethodniku iz demokratske administracije Remziju Klarku (da, onom Remziju Klarku, ali kasnije o tome).
Majstor dijaloga
Nakon efektne uvodne montažne sekvence, u kojoj upoznajemo naše junake uoči samog odlaska u Čikago, vidimo ih sve na okupu na optuženičkoj klupi u sudnici – centru zbivanja Sorkinovog filma, dok se o svim događajima koji su se u međuvremenu desili informišemo kroz flešbekove.
Sudnica je za Sorkina neka vrsta domaćeg terena na kojem se odlično snalazi još od drame „Nekoliko dobrih ljudi“ (veoma uspešno ekranizovane 1992. sa Tomom Kruzom, Demi Mur i Džekom Nikolsonom u glavnim ulogama), pa do njegovog rediteljskog debija „Molina igra“ iz 2017. Pritom je takvo okruženje savršeno igralište za ono u čemu Sorkina smatraju majstorom – za njegove brze, vrcave, ritimične dijaloge.
Da se razumemo, niko u stvarnosti ne govori kao u Sorkinovim filmovima, niko ne izgovara kilometarske rečenice, bez pauze i greške, razmećući se egzotičnim terminima koje ne možemo dešifrovati bez Vujaklije, i doskočicama „nepotrebnog znanja“ dostojnog finalnog pitanja u kvizu „Milioner“. Ali zato i volimo da gledamo filmove, jer ne prikazuju stvarnost onakvu kakva jeste, već onakvu kakvu nam je umetnik servira.
Zato je važno imati u vidu da „Suđenje čikaškoj sedmorci“ nije dokumentarac i da ima odstupanja od istorijskih događaja, pre svega kako bi se u nešto više od dva sata upakovao ne samo višemesečni sudski proces sa osvrtom na događaje koji su mu prethodili, već boj koji se pritom bio na ideološkom, pa i vrednosnom planu.
Vrednosnog sukobljavanja pritom nema samo u odnosu establišmenta i građanskih aktivista, već i među samim optuženicima. Iako nema istorijski pouzdanih podataka o konfliktima unutar grupe – Sorkin na dva suprostavljena pola postavlja mladog aktivistu Nacionalnog mobilizacionog komiteta za okončanje rata u Vijetnamu, Toma Hejdena (Edi Redmejn), i harizmatičnog brbljivog „jipijevca“ Ebija Hofmana (Saša Baron Koen).
Ebi Hofman je hirovit, prkosan, lajav, beskrajno duhovit, i pravo otkrovenje za sve one koji maestralnog Sašu Barona Koena znaju samo kao Borata ili Ali Džija. Ebi je uveren da je grupa osuđena unapred, a da je suđenje samo predstava, i zato se sve vreme i ponaša kao da je na pozornici. I dok uporno tvrdi da je reč o političkom procesu, upravo je Tom Hejden taj koji ga štreberski, i pomalo naivno kori govoreći mu kako politički proces ne postoji, već samo krivični ili parnični.
Jer, iako iskreni antiratni aktivista, Hejden veruje u demokratiju, veruje u zakon, i veruje u institucije. Da, marširaće ulicama sa uzdignutom pesnicom, ali jasnog je stava da se promene postižu na izborima. O „jipijevcima“ i ostalim kosmatim saborcima u šarenim krpama, nema mnogo bolje mišljenje od predstavnika establišmenta i njihov aktivizam vidi kao cirkus.
Pandan Hejden-Hofman osovini imamo i s druge strane, među predstavnicima establišmenta. Sudija Džulijus Hofman (nije bio u srodstvu sa Ebijem Hofmanom, ali činjenica da dele isto prezime izvor je brojnih pošalica u filmu) prikazan je kao zlobni, kruti, matori konzervativac koji je više vođen predrasudama nego slovom zakona – jednostavno siledžija u crnoj odori. A, odoru sudije Hofmana sa velikim uspehom nosi holivudski veteran Frenk Langela koji je 2008. otelotvorio Ričarda Niksona u drami „Frost/Nikson“, što je paralela koju, imajući u vidu političke okolnosti čikaškog procesa, nećete moći da izbacite iz glave.
Postupajućeg tužioca Ričarda Šulca (Džozef Gordon Levit) Sorkin, s druge strane, prikazuje kao „slabu kariku“ sistema. Šulc je verni vojnik državne službe koji evidentno nije na liniji osmorice ljudi koje goni, ali koji isto tako ima neskriverne moralne dileme u vezi sa celim postupkom. Nasuprot gordom i prekom sudiji, Šulc je pokazatelj „that times they are a changin“, što bi rekao poznati nobelovac Bob Dilan.
Crni životi su važni
No, koliko su se zapravo vremena promenila od 1968. ako će vas nakon gledanja „Suđenja čikaškoj sedmorici“ mučiti ista pitanja kao posle gledanja večerašnjeg Dnevnika? I sam Sorkin je priznao da film više govori o sadašnjem vremenu, nego o šesdesetima, izjavom da „scenario nije promenjen da odgovara današnjici, već su se vremena promenila da odgovaraju scenariju“.
Amerikanci su i danas na ulici, samo ne zbog besmislenog rata koji vode ko zna gde, protiv ko zna koga, zbog ko zna čega. Ali duboke podele i vrednosni sukobi vidljivi su koliko i jaz između optuženičke klupe i sudijske stolice u čikaškoj sudnici ’69. Možda najeksplicitnija paralela sa aktuelnim trenutkom u Americi je ophođenje prema osmom članu „čikaške sedmorice“ – pripadnuku Crnih pantera Bobiju Silu koji je završio u optužnici iako je u „Vetrovitom gradu“, u vreme konvencije demokrata, proveo svega nekoliko sati, „održao govor i otišao kući“.
Sil na suđenju tvrdi da je tužilac želeo crnog optuženika kako bi uplašio porotu. „Ubačen sam kako bi grupa izgledala strašnije“, konstatuje član Crnih pantera u jednom od brojnih pokušaja da se obrati sudu i objasni bizarnost svoje pozicije. A, bizarnost nije samo u činjenici da je Bobi Sil stavljen na optuženičku klupu iako se u Čikagu zadržao veoma kratko i nije ni učestvovao u organizaciji protesta, niti je poznavao ostale optuženike, već i u tome što mu je praktično bilo uskraćeno pravo na odbranu. Naime, Sil je tražio odlaganje suđenja jer njegov advokat iz zdravstvenih razloga nije mogao da prisustvuje, ali sudija Hofman je taj zahtev odbio, a nije mu dozvolio ni da se brani sam.
Hofman je Sila osudio na čak četiri godine zatvora zbog nepoštovanja suda, a priredio mu je i javno poniženje naredivši sudskoj straži da ga veže i začepi mu usta. Tužilaštvo je nakon toga odustalo od gonjenja Sila, te je proces nastavljen protiv „čikaške sedmorice“. Ironično je pak što je Sil na kraju, zahvaljujuči prekorima sudije Hofmana, izvukao najdeblji kraj.
Svedok kojeg je odlikovao Tomislav Nikolić
Iako su Srbija i Sjedinjene Države miljama daleko, i to ne samo geografski, čini se da „Suđenje čikaškoj sedmorci“ otvara i neke fioke u kojima leže skeleti našeg društva. Scene nasilja na protestima u Čikagu nesumnjivo će nas „vratiti“ na junske proteste na Trgu Nikole Pašića, slučajeve policijske brutalnosti koji su ih pratili, ali i hapšenja demonstranata i ekspresno izricanje presuda u skraćenom postupku. Međusobna peckanja pripadnika „čikaške sedmorice“ istovremeno će nas podsetiti na svađe onih koji su letos sedeli na beogradskom asfaltu i vikali „sedi dole!“ i onih koji su pozivali na juriš.
Ovdašnjoj javnosti pažnju će svakako privući i pojavljivanje bivšeg američkog državnog tužioca Remzija Klarka u čikaškom procesu. Klark nam je poznat po protivljenju NATO bombardovanju SR Jugoslavije 1999. i podršci Slobodanu Miloševiću u procesu pred Haškim tribunalom. Pre osam godina odlikovao ga je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, i to za zasluge u javnim i humanitarnim delatnostima.
Ipak, da izbegnemo dalju „handkezaciju“ Klarka, reći ćemo samo da ga u „Suđenju čikaškoj sedmorici“ igra Majkl Kiton, i da je njegova rola kratka, ali veoma značajna, čak i više nego što to istorijski izvori pokazuju.
I kao što se krajem šesdesetih u čikaškoj sudnici, između ostalog, vodio i rat republikanaca i demokrata, tako se danas u američkoj javnosti vodi rat republikanskog predsednika Donalda Trampa i njegovog protivkandidata na predsedničkim izborima iz redova demokrata Džoa Bajdena.
Koliko god je ta borba u aktuelnom trenutku marketinški dobra za Sorkinov film, bilo bi izuzetno nepravedno svoditi ga na nekakav pamflet koji bi biračima trebalo da sugeriše da li da glasaju za osobu A ili osobu B. „Suđenje čikaškoj sedmorci“ je izuzetna politička drama, sjajno napisana i još bolje odigrana, i hvata se u koštac sa gorućim društvenim temama zrelije od bilo koje debate ovogodišnjih predsedničkih kandidata, zbog čega će ostati relavantna i nakon prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru… Ma kakav rezultat bio.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
