Glumac Zlatan Vidović odlično je odigrao Aleksandra Futu Radulovića u filmu "Nedelja" koji govori o životu pokojnog Džeja Ramadanovskog.
Zlatan je na filmu debitovao 2005. godine, u ostvarenju „Neprebol“, a potom su krenule da se ređaju uloge u brojnim domaćim ostvarenjima. Tako smo imali prilike da ga gledamo u filmovima i serijama „Ubice mog oca“, „Kosti“, „Hotel Balkan“, „Dara iz Jasenovca“, „Oluja“, „Pevačica“ i drugim.
Glumac je nedavno otkrio i zanimljivost o svom rođenju, tačnije činjenicu da se rodio u samostanu, te da su mu ime dale časne sestre.
PROČITAJTE JOŠ:
„Što se tiče mog rođenja, to je bila jako zanimljiva jedna priča, anegdota. Moji roditelji su mene jako mladi dobili, imali su dvadeset, dvadesdeset jednu godinu. Mama je bila student, studirala je u Ljubljani književnost, trebalo je da ide u Sarajevo na Olimpijske igre 1984. da radi tamo kao volonter. Moja majka je ostala u blaženom stanju, što se kaže. Međutim, oni nikome nisu mogli da kažu, bojali su se, pošto su bili jako mladi, a nisu još bili u braku. To je bilo jako nezgodno, trudili su se da to nekako sakriju, ali to je nemoguće sakriti, je li“, pričao je on u emisiji „Na terapiji“, prenosi „Blic“.
„Kada je moja majka krenula u Sarajevo na taj volonterski rad, dobila je prevremene trudove. Pre Sarajeva je bilo jedno malo mesto Fojnica i tamo je postojao, milsim da i dan-danas postoji samostan i tu je moja majka zbrinuta, tu sam se ja rodio. Samo uz pomoć tih sestara koje su bile u tom samostanu, ja sam ostao živ jer sam rođen nešto ranije nego što je trebalo. Moja majka je osećala veliku zahvalnost prema tim ženama i pitala je tu babicu koja je mene porodila, tu časnu sestru i dala joj je čast da ona meni da ime, pošto je ona bila zaslužna što sam ja, je li, ostao živ i ona je rekla: ‘Ovo je zlatno dete, neka se zove Zlatan’. Tako da je to neka priča o mom imenu, o mom znaku“, dodao je glumac.
Zlatan je imao samo sedam godina kada je njegov otac otišao u rat i sve vreme je strepeo da li će se on vratiti kući.
„Bila je čak jedna situacija kada je tata otišao na ratište i bio je na Igmanu i onda je stigao spisak sa tim nekim ranjenim, poginulim borcima… On je bio na spisku za poginule. To je bila poprilično velika havarija, a onda je moj deda, koji je bio uticajan čovek u Gradišci, uradio sve da se sazna da li je moj otac živ ili nije i, na svu sreću, ispostavilo se da je živ“, prisetio se glumac najtežeg perioda u svom životu.
Onog dana kada je njegov otac stigao kući, njihov dom je srušen.
„Taj dan je krenulo bombardovanje sa hrvatske strane još od ranog jutra i moj deda pokojni je pokupio mene i mog brata i odveo nas u Romanovce, to je selo gde su moji baka i deda bili. Majka je ostala kod kuće jer je otac tu noć trebalo da dođe sa ratišta na dopust preko vikenda. Došao je, istuširao se, međutim, njemu nešto nije dalo mira i rekao je: ‘Ajmo da vidimo decu, nisam ih dugo video’, a onda su ujutru dobili poziv da je kuća srušena. Tako da, eto, neko proviđenje, ne znam ni ja šta je, neko čudo. U toj ulici gde smo mi bili, porušeno je dosta kuća pošto je tu u blizini bila bolnica, a oni su valjda gađali bolnicu“, ispričao je Vidović.
Kaže i da dugo nije mogao da prihvati to da je kuća u kojoj je odrastao u trenu nestala.
„Bežao sam u knjige, bežao sam u muziku, u sport. To me je izvuklo. Bilo je jako teško gledati svaku noć na televiziji te slike. Taj rat je bio u neposrednoj blizini i meni to kao detetu nije bilo jasno. Zašto ljudi ratuju, stvarno mi to nije bilo jasno, mislim, nije ni dan-danas, naravno, ali tada je bilo neshvatljivo to nekako približiti, odjednom ta količina agresije među ljudima. Ja nisam navikao da to postoji, nisam tako odgajan, nisam živeo u takvoj u porodici. Naprotiv, moja porodica je poprilično onako kosmopolitski orijentisana i nikada ljude nisu gledali ni kroz veru, ni kroz naciju, ni kroz finansijski status, već nekako smo uvek pokušavali, što kaže jedan pisac, ‘postoji samo jedna podela, a to je na dobre i na loše ljude, sve ostale podele su lažne’, tako i ja mislim“, kazao je Zlatan i dodao:
„Verujem da se niko ne rađa zao. Mislim da nas neke okolnosti formiraju i mislim da okolnosti generalno formiraju čoveka na najveći mogući način. Uvek sam bio za tu kulturu dijaloga, tu kulturu razumevanja“.
BONUS VIDEO: Poznati glumac Nikola Đuričko snimio album: Ostvario sam dečački san
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar