"Na nastupu je doživela moždani udar": Jedno veselje donelo je nesreću našem pevaču i njegovoj porodici

Rajo Simonović je govorio o detinjstvu bez predaha, porodičnim vrednostima, gubitku voljene sestre, ali i dramatičnom trenutku kada je njegova majka, članica porodičnog benda, doživela moždani udar usred svadbe.

"Majkin otac je svojevremeno bio priznati i poznati crnogorski guslar Blažo Cušević i verovatno sa te strane vučem gene. Potičem iz muzičke porodice, otac je višedecenijski harmonikaš i pevač, majka pevačica, a brat bubnjar. Imam i mlađu sestra, ona lepo peva. Imao sam dve sestre, jedna je preminula u vreme korone..."

"Moji roditelji su se upoznali tako što su zajedno radili u jednom hotelu, u braku su 37 godina. Počeo sam da pokazujem talenat sa tri godine, ispred stare kuće nam je bila vinova loza, imali smo tada veliko imanje, voće, povrće. Podgorica je tada bila manji grad, mi živimo na kilomentar od centra, ali je tada bilo drugačije. Kao mali sam se penjao na tu lozu, pa je baba vezala tuda bodljikavu žicu, ali ja se popnem tamo i pevam, a uveče kad uđem u kuću onda sam skakao po krevetu i pevao. Bio sam jako nemiran, tada sam počeo da pokazujem talente za muziku, a par godina kasnije sam išao na folklor. Sa sedam godina sam počeo da učim da sviram harmoniku, a sa folklorom sam počeo da putujem po regionu, imali smo turneje, bili su učestale turneje, smotre na kojima sam ja sve češće nastupao i osvajao razna priznanja i 2003. godine sam osvojio prvo mesto za najboljeg učesnika smotre folklora, od nas 500. Tada sam imao 13 godina, onda sam 2005. godine dobio prvu samostalnu nagradu pevača od nas 500 pevača."

Simonović je kazao da je prve nastupe imao još kao tinejdžer.

"Posle osmog razreda, na raspustu sam učio da sviram dugmetaru, za tri meseca sam samouk naučio. Niko u našoj porodici nije muzički obrazovan, otac je išao na privatne časova samo kod čuvenog Krnjevca. Na tom raspustu sam naučio da sviram i na klavijaturi i sa početkom srednje škole sam počeo da sviram sa ocem u jednom restoranu. Zanimljivo je što smo tu radili tri godine, programska svirka od osam do dvanaest uveče. Ja sam kući bio do jedan sat u noć, svako jutro sam ustajao u školu i peške sam išao dva i po kilometra, nisam hteo da me niko vozi. Tako sam bio vaspitam da sam znam svoje obaveze. I tako kad dođe vreme vegetacije sa proleća raste trava, livade prispevaju za košenje i onda treba da se sprema seno za stoku i ja sam kao dete do kraja srednje svake godine sam ujutru u četiri ustajao i kosio livadu sa ocem do šest i petnaest minuta, on ostaje da kosi, ja idem pravac u školu. Dosta često mi se desi da pola časova prespavam, sakrijem se u zadnjoj klupi, dosta gradiva sam i propuštao ali mi nije žao toga. Čini mi se da bih sada znao kuću sam da sagradim da stavim i pločice i struju da provučem i sve jer sam sve to radio sa ocem, on me je uvek forsirao, patrijahalno sam vaspitam i kod nas se zna da se poštuje glava kuće i ono što se kaže - nema odstupanja od toga. Za obraz i reč čove treba da pogine. Tako sam i ja vaspitavan da mu pomažem da budem sa njim u kućnim poslovima, tako je krenulo i sa muzikom... Ujutru košenje, škola, učenje, muzika, imao sam pola sata da se igram sa decom napolju, pa se vratim učenju, vežbam harmoniku, pa uveče svirka."

Pevač je otkrio i zašto je njegova majka napustila porodični bend.

"Nastupali smo svi zajedno, majka je radila sa nama i radili smo jednu svadbu od pokojnog prijatelja. Njegov sin se ženio, a mi smo na toj svadbi svirali, pevali od srca i čitav dan smo se lepo družili i nekih sat vremena pred kraj svadbe majka je tražila da izađe, ja vidim nema je, pevamo, žurka, a nje nema 15 minuta, reko možda je sa prijateljicama, međutim nema je 40 minuta. Ja izađem napolje, kad vidim nju koja se naslonila na klupu, ljudi oko nje. Žalila se na bol u glavi, nije joj bilo dobro, reko šta sad da radim, to je restoran koji je udaljen od Podgorice 25 kilomentara, treba nam pola sata do bolnice, a ne mogu da ostavim bend, ja sam tu frontmen, vodim glavnu loptu, kapiten sam u suštini. Tata kaže da će ona da je vozi do urgentnog, ja ne znam kako sam završio svadbu tih sat vremena. Uglavnom, kada su otišli u bolnicu, ustanovili su da je imala blaži moždani udar, verovatno pregršt tih emocija, od mladoženje otac je bio pokojni prijatelj naš i emocije naviru... Otišli smo u urgentni posle svadbe, ostavili smo opremu i sve, posle dva dana smo došli po opremu. Bogu hvala ona je dobro, nema posledice, mesec dana se oporavljala, odveli smo je u Beograd jer kod nas nije bilo mogućnosti za pomoć."

https://www.youtube.com/watch?v=_Gmvfk3LuZ0&list=RD_Gmvfk3LuZ0&start_radio=1