2
Pevačica Sofka Nikolić rođena je i odrasla u blizini Šapca, gde je i imala svoj prvi nastup u jednoj lokalnoj kafani, davne 1923. godine.
Sudbina ju je povezala sa orkestrom Paje Nikolića, za koga se ubrzo i udala i sa njim otišla u Mostar, gde je najčešće nastupala u kafani „Lira“. Između ostalih, ovde ju je slušao književnik Aleksa Šantić, koji je bio oduševljen njenim izvođenjem njegove „Emine“.
PROČITAJTE JOŠ:
Posle četiri godine, doneli su odluku da se presele za Sarajevo, a ljudi tog vremena svedočili su tome da, ne samo kafane, nego su i okolne ulice vrvele od ljudi kada bi Sofka nastupala.
Kako je njen talenat bio neosporan, odlučila je i da snimi ploču, te je prvu „Kolika je Jahorina planina“ snimila sa samo 19 godina u Berlinu, a sledeću „Kad bi znala, dilber Stano“ sa 21 u Parizu.
Njima je zabeležila veliki uspeh, te je ubrzo ponela titulu najtiražnije pevačice Evrope, a u to vreme bila je drugi muzičar uopšte po broju prodatih ploča, posle italijanskog pevača Enrika Karuza.
Njen lik i delo uticali su i na to da kod muzičkih kritičara stvori poštovanje prema kafanskim pevačicama, te je nastupe „kraljice Skadarlije“, kako su je prozvali, prenosio i Radio Beograd.
Oni koji su imali priliku da je upoznaju, govorili su da je vrlo razborita i inteligentna, a u svom društvu imala je brojna poznata imena iz sveta umetnosti, poput Branislava Nušića, Tina Ujevića, Gustava Krkleca, Miloja Živanovića, Čiča Ilija Stanojevića, Dobrice Milutinovića i mnogih drugi.
„Nušića se sećam po duhovitosti. Čim bi sela za njegov sto, ispričao bi nešto što je bilo dovoljno da se smejemo celo veče. Dovodio me je u situaciju da sam se mučila kako da se uzdržim od smeha kada ga pogledam za vreme pesme. Nikad nije ponovio stari štos. Bio je nepresušni izvor šala i dosetki“, rekla je Sofka svojevremno.
Jednom prilikom je u Zagrebu upoznala legendarnu Džozefinu Beker, sa kojom se brzo sprijateljila.
„Sećam se kada sam je prvi put videla i čula u Zagrebu. Nisam razumela nijednu reč, ali sam shvatila emociju, čula sam svaki otkucaj njenog srca. Ona je moja velika ljubav. To je žena koja u ono vreme nije gledala što nastupam u haljini od banana. Ona mi je dala veliku podršku“, rekla je decenijama kasnije Džozefina.
Do Drugog svetskog rata, snimala je u svim veću evropskim muzičkim centrima, poput Berlina, Praga, Budimpešte, Pariza… Snimila je više od 100 ploča, sa oko 200 pesama, a upamćena je po numerama „Cojle, Manojle“, „Kolika je Jahorina planina“, „Kad bi znala, dilber Stano“, „Zone, mori Zone“, „Čuješ seko“…
Međutim, pred sam početak Drugog svetskog rata, Sofka je izgubila ćerku jedinicu, koja je preminula od tuberkoloze. Ovaj događaj je iz korena promenio Sofkin život, te je slavu i bogatstvo zamenila, životom u provinciji. Odlučila je da vilu na Topčideru proda i preseli se u Bijeljinu, a tragediji koja joj se dogodila nije želela mnogo da govori.
Malo ko zna da je ona bila tolika zvezda u inostranstvu, da kada bi nastupala, recimo u Parizu, ceo Grad svetlosti bi bio oblepljen njenim slikama, a govorilo se da je popularnija od fudbalera jer je na njenim nastupima bilo više publike nego na utakmicama.
Sofka je tiho i nezapaženo preminula 1982. godine u Bijeljini, a ubrzo je na lokalnom groblju sahranjena pored supruga i ćerke.
Danas u Bijeljini postoji mural sa njenim likom, kao i ulica sa njenim imenom.
Bonus video:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
