„Voleo sam njegove uloge, pratio sam ga, osluškivao pažljivo šta o njemu govore kolege, stručnjaci. I niko nije imao ružnu reč da kaže. Blagonaklonost i raspoloženje prema njegovoj dobroti, ako mogu tako da kažem, traju i danas. Ja to vidim i osećam, jer, nema dana da neko na njegovom grobu, i pre nego što ja tamo stignem da upalim sveću, upali kandilo, ostavi cvet. To nije trenutak. To traje i to je odnos prema njemu i njegovom ovozemaljskom životu“, istile glumčev otac.

Njegov otac je sveštenik, te je glumac detinjstvo proveo u crkvenom horu.

„Odrastao je u crkvi. U oltaru su njegovi prvi koraci. I sad se u crkvenom pevačkom društvu sećaju kovrdžavog dečaka koji je horu donosio naforu, na galeriji. Njega je oblikovala naša vera. I on je o tome nemalo puta govorio. Mislim da se sve vrednosti, sve vrline, kao i mane, iz kuće ponesu. Porodica je temelj. Sve što je kasnije nadogradio Nebojša je na tom temelju podizao. Ugradio u svoje sinove sve istinske vrednosti“, istakao je Milovan Glogovac.

Glogovac je bio jedan od omiljenih glumaca širom regiona, što njegovom ocu pruža utehu.

„Najpre, da nije vrednost samo ono što je materijalno i opipljivo, već ono što u sebi nosiš. Ljubav prema drugima, nesebičnost i plemenitost kao darove. A darovi se umnožavaju što ih više deliš. Nebojša ih je umnožavao, a vraćaju mu se i sada, danas, u sećanjima koja stižu na njegovu ovozemaljsku adresu. Ne samo iz Srbije i ne samo od Srba, već i od pripadnika drugih naroda iz čitavog sveta. To je dokaz njegove širine i poštovanje čoveka u pravom smislu te reči. Dokaz da njegova vera u dobrotu nije bila uzaludna. Da mu život nije bio uzaludan. A zašto je tako kratko trajao, to sami Bog zna“, nastavio je glumčev otac ispovest za pomenuti medij.

Svojim vrednostima i tradiciji ostali su verni i kada su iz Herceg Novog preselili u Opovo.

„To je sve tačno, ja ipak mislim da je Nebojšu više oblikovala vera od ljutog kamena. Vera koju smo otuda doneli u grumenu zavičajne zemlje. Bila su to teška vremena za crkvu. Vreme u nevreme. U našoj kući, u Pančevu, okupljali su se umni ljudi koji su životom svedočili težinu postojanosti u veri. Bile su to tribine, oslobađanje straha i očuvanja svesti“, kaže prota i dodaje:

„Nebojša je upamtio policijske straže na ćoškovima naše kuće. Popisivanja ljudi koji su dolazili u crkvu. Prekršajne prijave protiv mene i kažnjavanja, jer sam okupljao vernike. Crkva je tada imala slobodu, ali samo u oltaru. Crkva, bez vernika. To je Nebojšu učinilo borcem. Strpljivo je stasavao u borca. Celog svog života on je to nosio u sebi i poneo u svoju kuću. Svoje sinove, Gavrila i Miloša, podigao je na istinskim vrednostima. Dao im odgovore šta je moral, zakon, vera, kako se postaviti u društvenom životu, a ne izgubiti sebe“, priča on dalje.

Milovan je svom sinu dostojanstveno održao opelo.

„Kojoj slici, kojem razgovoru, čemu se sve ne vraćam? Svaka slika je tu. Živa. Ne znate šta čovek od toga može da izdvoji. Sve je vredno. Sve je deo života. Sve je veza… Vi pitate: U kakav čvor je moguće stegnuti srce da sinu, bez jauka, držite opelo? Moj jedini odgovor je – molitva. Ona je najbolji lek. Najbolja terapija. Ako je nema, onda je jauk. Onda je beznađe. Očajanje. A, jesmo li isti ljudi posle nesreće? Kad se poremeti red, onaj koji je ustaljen, da sahranjujemo, što kažu ljudi, po redu, pa se suočimo sa sudbinom da sahranjujemo decu… To jeste muka, to jeste tuga… Nema veće nesreće… Ali, molitva pomaže čoveku da na pravi način podnese susret sa takvom nesrećom i sa smrću“, ističe prota Milovan.

Iako je odrastao u svešteničkoj porodici, njegova sahrana nije bila u skadu sa pravoslavnim običajima. Naime, nije bilo moguće postaviti krst jer se u Aleji zaslužnih građana ovo ne poštuje zbog arhitektonskog rešenja.

Na nadgrobnoj ploči je krst urezan, ali ne postoji onakav kakav smo navikli da viđamo u Srbiji.