Naš legendarni glumac umro je u bedi: "Sve se svelo na jednu bednu glumačku penziju"

U životu je dobio samo jednu nagradu - u Smederevu mu je kao glumcu komičaru uručena Nušićeva nagrada za životno delo. Ta nagrada ga je uplašila.

- Čini mi se kao da neko kaže "Ajde daj mu, da ne umre bez nagrade". Znajući kako se nagrade dele, bio sam ponosan što do sada nisam ni jednu dobio. To bi bio kuriozitet sam za sebe. I bio sam na to ponosan. Voleo sam da budem baš po tome zapisan u istoriji pozorišta. Nušić, koga sam često i rado igrao, mi je malo pokvario tu ideju - rekao je svojevremeno glumac.

Od tada je počeo da izjavljuje kako su Smederevci krivi za to priznanje i kako su mu pokvarili smrt jer je planirao da umre bez ijedne nagrade.

Publika ga je zavolela kao urnebesnog Soću Šurdilovića iz "Vrućeg vetra", koji je kako je rekao jedna od njegovih omiljenih uloga.

- Mislim da se pamti Soća Šurdilović iz "Vrućeg vetra". On je za mene, iako je bio tvrdica, sinonim domaćina južnjačkog temperamenta, čoveka koji se nosi sa surovim životom. Onda, gazda Cvetko iz "Ljubav na seoski način", i mudar i vispren i spreman na svaku priliku. Svi ti kompleksni likovi imali su i svoje mane. Trebalo je odbraniti te mane i opravdati vrline. Kao u životu - govorio je glumac.

Ipak, najviše sličnosti pronašao je sa Gracem iz "Srećnih ljudi".

- Garac mi je jako drag lik, jer je vredan čovek, ali gubitnik. Hvala piscima, Siniši i Ljiljani, jer je lik baš pisan po mojoj meri. U mnogim segmentima mog ličnog života nalazi se baš taj Garac, naravno izuzimajući lični, porodični život. Jako sam ga zavoleo od prvog trenutka - rekao je.

Milenković je završio Višu pedagošku školu i bio nastavnik književnosti u Nišu. Ali, ljubav prema glumi odredila mu je drugačiji životni put.

- U pozorištu je drugačije, vreme duže traje. Prvo se predstava sprema, ekipa se uigrava i onda se izađe pred publiku. A to što sam završio književnost, tako je moralo da bude. Tada nije postojala Akademija za pozorište, a glumci su angažovani iz amaterskih družina. Studirajući književnost, izučavao sam istovremeno i glumački zanat - pričao je Milenković.

U Beogradskom dramskom pozorištu Žika Milenković je počeo da igra 1952, da bi od 1960. glumio u kontinuitetu gotovo četiri decenije. Za to vreme odigrao je nekoliko stotina predstava, među kojima su posebno značajne uloge: “Knjaz Miloš”, “Agaton”, “Klaudije”, “Spasoje Krtalić”…

Milenković je preminuo je 18. marta 2008. godine. Imao je 80 godina. Zanimljivo je da je istog dana šest godina kasnije preminuo i njegov kolega Dušan Poček, sa kojim je igrao u "Srećnim ljudima".

"Penziju sam dočekao u siromaštvu, sumorno i nezasluženo. Sve se svelo na jednu bednu glumačku penziju. Nema nedelje da mi unuk ne dođe na ručak. Ćerka i unuk me paze, brižni su i unuk mi se zove Žika Milenković. I mislim da nema razloga da se postidi tog imena. U penzionerskim danima zbog nemaštine nisam mogao ni da kuvam svakog dana, nego po potrebi."

"Kad su mi ukrali kompletan alat, prestao sam da vozim kola, nisam bio pri parama da ponovo kupim, bedno sam provodio svoje penzionerske dane, ali sam se bavio svojim hobijima, kjuvao sam i čitao knjige".

"I detinjstvo je provodio u siromaštvu. Kaže da nisu imali za obrok svakog dana, samo nedeljom, kad majka napravi tepsiju pite, pa nam podeli na šest jednakih delova, da niko ne legne gladan. Pamtim te dane, mislio sam da su prošlost, a evo i sad me to dočekalo u penziji."