Služba ga je pratila godinama.
Hrvatski pevač Ivo Robić rođen je pre jednog veka. Ovaj jubilej bio je povod za tamošnje medije da otkriju dosije koji je tajna služba Udba vodila o njemu.
PROČITAJTE JOŠ:
„Rođen 29. januara 1923. godine u Garešnici, sin Stjepana i Marije Legin, po zanimanju pevač na RT Zagreb, oženjen sa Martom r. Goleš, bez dece, sa stalnim boravištem u Zagrebu“, stoji na samom početku beleški.
Kako je Udba zabeležila, smrt njegove najveće konkurencije doprinela je vrtoglavom uspehu koji je usledio u njegovoj karijeri.
„Iz podataka koje posedujemo za imenovanog vidljivo je, da je svoje detinjstvo proveo u Bjelovaru kod roditelja. Njegov otac bio je sudski stražar, a kasnije sudski činovnik kod Kotarskog suda u Čakovcu. Završio je gimnaziju, a kasnije i muzičku školu. Za vreme rata pevao je na Radio-stanici Zagreb, ali nije imao nekog većeg uspeha, s obzirom na to što ga je stalno potiskivao pevač Konc, koji je 1945. godine streljan od strane vlasti, kao saradnik UNS-a (Ustaška nadzorna služba) Tek tada počeo je Robić da se naglo uzdiže i danas je dostigao nivo pevača svetskog glasa lake muzike“, dodali su.
Karijeru je na kratko prekinuo zbog rata, a tada je upoznao i svoju buduću suprugu.
„U toku rata bio je mobilisan 1942. godine, a pripadao je tzv. đačkoj satniji. Čitavo vreme svog boravka u vojsci proveo je u Zagrebu. Krajem 1942. ili početkom 1943. godine upoznao se sa Martom, sa kojom se kasnije oženio“, piše između ostalog u dosijeu.
Po završetku rata, preselio se u Zagreb gde je proveo najveći deo svog života.
„Kao pevač stekao je veliku popularnost i s obzirom na to imao je veliki broj prijatelja, ne samo u Jugoslaviji, nego i u inostranstvu i po drugim zemljama, a ujedno snima ploče za neke radio stanice, te su mu prihodi vrlo visoki“, navodi se u rezimeu podataka o Robiću.
Njegova prijateljica, dala je dodatne informacije o pevaču. Prema rečima njihove saradnice, Ivo nije mogao da napravi veći uspeh u NDH, jer im nije bio dovoljno blizak.
Osim toga, otkrila je i da ga je slava „ponela“, odnosno da se njegovo ponašanje drastično promenilo nakon što je postao popularan i cenjen.
„Ivu Robića poznajem još iz detinjstva, kad smo se kao deca zajedno igrali u Bjelovaru. Otac mu je bio sudski stražar i važio je za vrlo poštenog čoveka. Ima još jednoga brata. Obojica su bili vrlo dobra deca. U NDH počinje zapravo njegova pevačka karijera, samo se tada veoma teško probijao, jer ga je potiskivao poznati ustaški pevač na radio stanici – Konc. Međutim, posle streljanja Konca 1945. godine, Robić ostaje sam na radio stanici i tada zapravo počinje njegova ‘slava’. Zarađuje veoma mnogo, ima ženu na koju troši jako mnogo para. Dece nemaju. On se potpuno promenio i nikad se ne bi moglo reći da je to onaj isti Robić iz Bjelovara. Po shvatanju i načinu života, pa čak i po načinu oblačenja postao je pravi zagrebački frajer. Lanjske godine (1955., op.a.) bio je zajedno sa zabavnim orkestrom Radio Zagreba u Nemačkoj. Svi su se oni neprijatno ponašali, pevali na nemačkom jeziku i sl. Posebno sam čula sa nekoliko strana da se naročito neprijatno ponašao Robić i da je naprosto kako su mi doslovno rekli ‘lajao’: da su umetnici kod nas jako slabo plaćeni, da se u Jugoslaviji vrlo teško živi, da se umetnike malo ceni i da se teško probijaju i sl. Robić je u Zapadnoj Nemačkoj postigao veliki uspeh i zaradio velike pare. Čak je gore kupio i auto. Nakon povratka nastupa u Varieteu. Peva šlagere na svim stranim jezicima i čula sam da je na jednoj predstavi publika tražila da peva na hrvatskom, a on da je odgovorio: ‘Hoću, ukoliko nisam zaboravio'“, navodi se u izveštaju saradnice čiji je pseudonim Ljuba.
Poznato je da je Udba ima svoje saradnike širom sveta, a jedan od njih je opisao Robićev povratak iz Zapadne Nemačke, gde se upoznao sa jednim majorom koji mu je otkrio nepoznate detalje o maršalu Josipu Brozu Titu.
„Dana 6. aprila 1958. godine oko 16 sati, došao je u stan u Varaždinu, Robić Ivo, pevač na radio stanici Zagreb, koji u Zagrebu i stanuje. Kod navedenog se vratio po povratku iz Zapadne Nemačke sa automobilom. Kada je došao u stan, otvorio je magnetofonsku ploču i prisutni ukućani su pevali, a on je snimao na magnetofon. Magnetofon je platio 600 maraka. Ovom prilikom je govorio, da on ide iz Zapadne Nemačke, i da je tamo uzeo raznih stvari u vrednosti od 800.000 dinara. Dalje je rekao, da kada je bio tamo, da se je sastao sa jednim majorom Zapadnonemačke armije, koji je poreklom Hrvat. U razgovoru sa ovim majorom kaže, da Tito nije više važan ni za Amerikance ni za Ruse, da kada Titu nestane novaca, onda traži od Amerikanaca. To je Robiću pričao spomenuti major“, piše u belešci Državne bezbednosti Varaždin. Dokument je potpisan inicijalima N.M..
Njegova česta putovanja su postala sumnjiva državnoj službi, te je pozvan na razgovor kako bi se ispitala njegova poznanstva se emigrantima.
„Dana 26. 11. 1964. godine pozvao sam Ivu Robića na razgovor u vezi priloženih podataka. Izjavio je da u Nemačkoj, kao i da nije nikada kontaktirao, niti poznaje emigranta Š. R. ‘Zainteresovaću se za to ukoliko bude svraćao u Bielefeld’, ako nešto sazna javiće. U razgovoru je bio korektan, druželjubiv i otvoren. Želeo je da se stekne utisak da je politički pozitivan i da ne želi imati kontakte sa političkim emigrantima u inostranstvu. P.S. Nisam mu postavio pitanje o Majer Jožici iz Švajcarske“, stoji u dosijeu.
Optuživali su ga i da je pevao četničkim i ustaškim emigrantima u SAD-u.
“Emigrant u SAD prilikom poseta rodbini ispričao je pred nekim licima da je pevač Ivo Robić prilikom gostovanja u SAD pevao i u državi Ohajo t.j. u gradu Klivlendu. Baš u to vreme ustaške i četničke emigrantske organizacije održavale su svoje koncerte u Klivlendu, pa je Ivo Robić pevao i na tim koncertima”, piše u dokumentu varaždinske Udbe.
Splitska Udba imala je slična saznanja.
“Prema saznanju, u Torontu među ekstremnim ustaškim emigrantima najpopularniji je Ivo Robić jer im je navodno pevao pesme koje su oni želeli”, piše u informaciji broj 312. splitske Udbe.
Pomenuti saradnik službe N.M., kazao je da mu je Robić priznao i da je bio blizak sa Titom.
„Pevao sam pred njim pedesetak puta. Prvi put, bilo je to početkom pedesetih, stanovali smo u hotelu Kvarner u Puli, gde smo i pevali. Mi smo obično posle priredbe malo prošetali, jeli škampe, tiho slušali muziku i vraćali se u hotel oko jedan-dva noću“, ispričao je Robić 1986. u intervjuu za beogradski nedeljnik Dugu.
„Jednom smo moja supruga i ja zaspali tek oko tri, kad neko lupa na vrata. Mi skočimo, pogledamo se, i ja pitam onako u polusnu: ‘Ko je?’. ‘Otvorite’, kaže neko. Nas dvoje se uplašili, a glas opet: ‘Koliko vam treba vremena da se obučete?’. Jaoj, mi pomislili svašta, došla policija, čoveku sve crno u tim trenucima prođe kroz glavu. Otvorim vrata i vidim dva čoveka u crnim kožnim odelima! Gotovo, pomislim. ‘Šta da obučemo?’, pitam uplašeno. ‘Obucite svečano odelo’, reče jedan od njih, a nama odmah malo lakše. Nekako se to razjasnilo, došao crni mercedes, a šta bi drugo, i onda smo otišli na prijem. Obično bih bio s profesorom Mihaljincom, jer smo uglavnom izvodili zagorske i kajkavske popevke. Kad bi se društvo razišlo i svi otišli, predsednik bi ostao s dva bela psa i nas dvojicom uz klavir. Za dušu. Što se tih večeri tiče, one su prolazile samo uz muziku. Nikad nije bilo prilike da nešto popričamo, makar sam stanovao u Titovoj kući u Užičkoj. Tako je nekako ispalo da s Titom samo muzički razgovaram. Ostajali bismo do ranog jutra i, sećam se, pili ‘Ballantines’. Nas dvojica, Mihaljinac i ja, jedva bismo obavili jednu flašu viskija, a Tito bi sam obavio drugu. Sami smo birali pesme, dok je on sedio ili šetao s cigarom, a psi dremuckali“, otkrio je Robić u tom razgovoru, prenosi „24sata.hr“.
BONUS VIDEO: TOP 5 pevača koje obožavamo već decenijama
