Kako je Mija Aleksić pukom srećom izbegao streljanje u Kragujevcu: "Nikakav osećaj straha nisam imao"

Mija je gimnaziju upisao u jeku Drugog svetskog rata, te su njegovi srednjoškolski dani provedeni u strahu od nacista i okupatora.

Taj 20. oktobar Mija je godinama prepričavao, sećajući se kako se našao u redovima za streljanje.

„Tog 20. oktobra 1941. godine, pošao sam u školu. Pošto su Nemci zauzeli zgradu naše gimnazije i tu napravili bolnicu, mi smo sa odeljenjima bili rasuti po gradu. Naša dva odeljenja 8. razreda Druge muške Gimanzije bila su smeštena u blizini Velikog parka u Kragujevcu i tu je bio i deo nastavničkog saveta. Imali smo čas koji je držala Branka Ranković, nastavnica srpsko-hrvatskog jezika, neki naš drug Vlada Kapama čitao je referat, ali je sve to bilo formalno da se malo održi neko raspoloženje jer su svi očekivali kad će Nemci da ulete u odeljenje“, ispričao je glumac jednom prilikom.

„Ušao je jedan Nemac, pogledao u razred i zatvorio vrata. Mi smo mislili da je time završeno, da se neće više vraćati, ali se njemu izgleda učinilo da je to bio slab efekat i onda je nogom odvalio vrata, vrata su odletela u ugao, on je dreknuo i onda nas je postrojio po ulici. Sprovedeni smo u topovske šupe. Naravno da su oni u prvo vreme govorili da će to biti neko legitimisanje, odvođenje u logore, ali niko nije pomišljao na streljanje“, dodao je glumac.

Pukom srećom, glumca su prestrojili u grupu od svega 150 ljudi koji su pušteni kućama.

„Oko pola 6 ili 6, streljana je prva grupa i to zatvorenika koje su doveli iz samog zatvora. Tu je bilo nekoliko Jevreja i komunista koji su bili u Glavnjači. Dovedeni su uveče i u blizini naših baraka streljani. Od tog prvog streljanja, nikakav strah ili neki drugi osećaj straha nisam ni imao. Čudno jedno osećanje – negde ispod kolena oseti čovek da nešto prostruji i posle postane kao stvar. Tada sam shvatio kako su Nemci uspevali da po nekoliko njih sprovodi kolonu od 100-200 ljudi“, sećao se Mija Aleksić dana kada je i njegov život mogao da se završi.

Nakon završene gimnazije, Mija se posvetio glumi, postao član Ateljea 212, JDP-a, Narodnog pozorišta u Beogradu, a iza sebe je ostavio i brojne filmske uloge.

Preminuo je 1995. u Beogradu u 71. godini života, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.