"Imala sam 10 godina kada je prestala da jede i priča, a nije htela kod doktora": Branka Katić iskreno o bolesti majke

Brankina mama preminula je 2022. godine, a glumica je jednom prilikom govorila o psihičkim problemima sa kojima se vrlo mlada susrela.

Kako je u to vreme depresija i dalje bila tabu tema, ovo im je bila nepoznanica, te je porodica teško prihvatala da joj je potrebna pomoć.

"Moja mama je prvi put pala u depresiju kada sam ja imala 10 godina, prestala je da jede, da priča, da se kupa, nije htela da ide kod doktora, to je bio potpuni šok jer nismo znali šta se dešava. Kada smo uspeli da odemo kod doktora, a ni to nije htela jer je mislila da je to sramota, da znači da je ona luda, ako ide kod psihijatra to je još jedna od stvari za koju se nadam da je sada malo bolje. U to vreme malo ko je išao na psihoterapije, makar iz tog kruga ljudi koje smo znali", rekla je glumica svojevremeno na organizovanom događaju „Na kafi sa psihologom“.

Problemi su se manifestovali promenama u raspoloženju, pa je tako glumičina majka povremeno bila raspoložena, a onda je ponovo delovala odsutno.

"Tata, moja starija sestra i ja u prvi mah smo bili u čudu. Nismo znali šta se dešava. Kao da je odjednom postala neka druga osoba. Pre toga je bila vesela i nežna mama. Odjednom je dobila izgubljen, prazan pogled, svega ju je bilo strah. I nije želela pomoć. Dugo je odbijala da odemo kod lekara, kasnije je vrlo teško prihvatila da mora redovno uzimati terapiju, zauvek. Najviše me plašio taj njen pogled i odsutnost, zatvorenost, nesposobnost da podeli svoju muku s nama i oseti bilo kakva lepa osećanja. Plašila sam se hoće li ikada uspeti da se vrati i opet bude ona moja mama koju volim i znam. U fazi depresije potpuna otuđenost, izgubljenost, nemogućnost obavljanja bilo koje aktivnosti. Ništa je nije interesovalo, nije htela da bilo ko dolazi", govorila je glumica.

Posle dužeg vremena shvatili su da je reč o bipolarnom poremećaju, a glumica je pamti po lepim uspomenama.

"U plus fazama je umela da bude jako naporna, na sasvim drugi način. Tada je bila poput sile koju niko ne može da obuzda. Nije spavala, bila je na momente i jako razdražljiva, ali je par puta i imala herojske podvige. Recimo, uplakanom ocu devojčice iz Irana pomogla je da nađe dobrog hirurga za operaciju ćerke u Beogradu", nastavila je ona priču, pa dodala:

"Moja sestra Maja je požrtvovano uskočila u maminu ulogu i brinula je o svima nama. Kako je devet godina starija, i kako je s mamom uvek bila vrlo bliska, bilo joj je jako teško da prihvati tako veliku promenu. Tata je tugovao na svoj način, i na početku pogrešno tumačio mamino ponašanje. Mislio je da se mama njemu inati, da sve to radi namerno…"

Na kraju, njeni najbliži naučili su da žive sa ovim i stekli su razumevanje.

"Znala sam da osetim tu njenu tugu, da razumem da svet može da izgleda i nesavršeno i ružno. Trudila sam se da je nikada ne krivim. Kada sam malo kasnije naučila da je bipolarna depresija pre svega hemijski poremećaj, bilo mi je još više žao što prolazi kroz sve to", istakla je Branka.