Kralj televizijskih serija: Odlazak Mihaila Miše Vukobratovića

Napustio nas je Mihailo Miša Vukobratović, tihi džin televizijskog stvaralaštva, nesagledive stvaralačke snage i dela, a lične skromnosti, koja je išla, maltene, do neprepoznavanja. Njegovo ime je stajalo na špicama naših najpoznatijih i najpopularnijih televizijskih serija, iz pepela je podigao Pozorište na Terazijama i bio je, kao ga lepo opisa njegov prijatelj i kolega Stanko Crnobrnja „fantastična mešavina umetnika, menadžera i vizionara“.

Vukobratović je preminuo u nedelju u 73. godini, u KBC Zemun, gde je primljen još krajem juna nakon teških povreda zadobijenih prilikom pada na snimanju jedne serije.

Rođen je u Beogradu 1952. godine, a filmsku i televizijsku režiju diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Vukobratović je nezaobilazno ime u istoriji ovdašnje igrane produkcije, prvenstveno u domenu televizijskog stvaralaštva, kaže reditelj Marko Misirača, odličan poznavalac profesionalnog puta velikog reditelja koji je započeo 70-ih godina prošlog veka, kao asistent čuvenim jugoslovenskim filmskim rediteljima Mikiju Stamenkoviću (na filmu "SB zatvara krug"), Milanu Jeliću (na filmu "Tigar") i Bori Draškoviću (na filmu "Usijanje"). Njegov radni vek trajao je bezmalo pet decenija. Prve potpisane režije ostvario je u okviru čuvenog serijala Zabavne redakcije TV Beograd "Podijum" (od 1979. god). U okviru "Podijuma" režirao je portrete tada glumaca u usponu: Mirjane Karanović, Žarka Radića, Ljiljane Blagojević, Ljiljane Dragutinović, Danice Ristovski, Vladana Gajovića... Iza njega je ostalo režirano više od 1.000 pojedinačnih emisija (epizoda serija, TV drama, komedija, zabavnih programa...) kao i nekoliko bioskopskih dugometražnih filmova. U dugom metru debitovao je jednom od najšarmantnijih jugoslovenskih komedija "Nije lako s muškarcima" (1985). Najviše će ostati ipak upamćen kao koreditelj ili reditelj popularnih i danas rado repriziranih serija "Bolji život", "Porodično blago", "Policajac s Petlovog brda", "Otvorena vrata", "Bela lađa", "Kod lude ptice"...

Posebno treba naglasiti i njegov doprinos u pozorišnom životu Beograda. Osim što je bio dugogodišnji direktor Pozorišta na Terazijama, čime je i doprineo oblikovanju repertoara ove specifične teatarske institucije, kao reditelj potpisao je neke od najvećih i najdugovečnijih pozorišnih hitova ovog pozorišta: "Briljantin", "Lutka sa naslovne strane", "Jubilej", "A Chorus Line", "Viktor Viktorija", "Grk Zorba", "Sweet Charity"...

Režija mu je išla kao igra

- Miša Vukobratović je bio, u najpozitivnijem smislu, kralj televizijske serije - kaže za „Novu“ Stanko Crnobrnja, Vukobratovićev kolega i prijatelj.

- Nema čoveka kojeg znam da je uspeo da snimi i ostane na nogama preko 3.000 epizoda raznih serija. To je takav domet koji samo mi koji to radimo možemo da shvatimo i razumemo. On je imao takvu energiju koju je sprovodio precizno i kreativno, da je razvio sasvim poseban stil, jezik i izražajni model u televizijskoj seriji u Srbiji i Jugoslaviji. Uz to i filmska režija mu je išla kao igra. Bio je i pozorišni menadžer prve kategorije. Izvukao je Pozorište na Terazijama iz totalne razvaline i napravio ga onim što treba i da bude – komforno i luksuzno mesto za odličan ansambl koji je spreman da uđe i u najkompleksnije produkcije mjuzikla. I tu je ostavio neizbrisiv trag. Ljudi koji su sa njim bilo šta radili nikad nisu bili u konfuziji i znali su
precizno šta treba da se radi. Uspevao je da stvari postavi tako da svi sve kapiraju: i ovi iza i ovi ispred kamere šta treba, šta može da se radi i šta treba da bude krajnji rezultat – kaže Crnobrnja i osvrće se na plodnu i uspešnu saradnju Vukobratovića i velikog scenariste Siniše Pavića, čije je, bezmalo, sve serije režirao.

Idealan tandem sa Pavićem

- Pavić ga je voleo upravo zato što nije želeo da se nameće na njegov tekst, koji je uvek bio briljantno precizan, a pošto je i Miša bio precizan, njih dvojica su se odmah ukapirala. Funkcionisali su fenomenalno, jer su se prepoznali kao srodni stvaraoci koji ne vole da menjaju samo radi menjanja. Ako je stvar čista, ona se tako i uradi. Miša je u televizijski jezik umeo perfektno i doslovno da prenese ono što je Siniša pisao, bez ikakvih štrihova i intervencija. Kad bi eventualno bilo potrebno da se interveniše, Siniša je imao potpuno poverenje u Mišu, kao ni u koga drugog. Nikome drugom nije dozvoljavao ni crticu da dodaje na njegov scenario, a Miša je to mogao. Bili su veliki tandem. Nažalost, obojica su nas napustila, i to je veliki udarac za televizijsku umetnost i proizvodnju, ne samo u Srbiji već i u regionu, jer su njihove serije postavile ozbiljne standarde kako se rade serije na našem jeziku i kako se pričaju priče ovog podneblja – smatra Crnobrnja.

Vukobratović će biti zapamćen i kao čovek koji je razumeo sve medije i koristio ih je na najoptimalniji način i zato su njegovi rezultati bili veliki. Pri tom se nije mnogo eksponirao u javnosti, a Crnobrnja misli da je to bio njegov svestan izbor kako bi sačuvao tu silnu energiju koja mu je bila poptrebna za velike i zahtevne projekte.

Bio je reditelj kojije znao sa glumcima

- Iskreno sam potresen odlaskom gospodina Miše Vukobratovića. Nisam ni znao da je imao taj strašni pad i borbu koja je trajala više od dva meseca. Poslednji put smo se videli pre osam godina, kada smo intenzivno snimali seriju "Istine i laži". Uvek je bio odmeren, gospodstven, duhovit, zainteresovan za sagovornika, prijatan i izrazito profesionalan, reditelj koji je znao da radi sa glumcima. Vrlo prijatan i zainteresovan za sagovornika, bez viškova u komunikaciji. Bio je i jako zainteresovan za pozorište, u kojem je puno radio. Uvek sam ga se rado sećao, a sada će to biti i sa velikom setom. Ubeđen sam da će ime Miše Vukobratovića ostati trajno da živi medju nama, kroz njegovo veliko i značajno delo. Mišo, pamtiću Vas samo po lepom - kaže glumac Bojan Krivokapić.

Ovako je govorio Miša Vukobratović o TV informisanju

Protok informacija je ogroman, reakcija na događaje je trenutna. To svakako informativni aspekt elektronskih medija pretvara u moćno oruđe, ali i oružje. A pre i iznad svega u robu kojom se veoma uspešno trguje. Nije važmo da li se nešto dogodilo, već je važno ko je tu vest i kada objavio. Borba za prvenstvo i ekskluzivnost u izveštavanju dovela je do toga da se prema satnicama centralnih informativnih programa podešavaju događaji poput bombardovanja. Jer ako ih ne vidimo na ekranu - kao da ih nije ni bilo...

Uloga televizije nije sključivo informativna. Ona, takođe, obrazuje izabavlja. Ili obrnuto. Svaka od tih funkcija je podjednako važna i svaka u uređenom svetu ima svoje mesto. I preko svake se može delovati na gledaoce na različite načine i sa različitim pobudama, naročito u turbulentnim i nesrećnim vremenima u kojima živimo. Zato je to i izbor svakog od nas. U rukama svi imamo daljinske komande i lako menjamo kanale. Lako i često. Toliko često, da nam se kanali projektovani da bojenim maglama mute pogled na stvarnost mogu ponekad učiniti oazama relaksacije i zabave. Tu se jedino možemo okrenuti sebi, svojim glavama i svom razumu i ličnim kriterijumoma procenjivati 'šta sanjamo i šta nam se događa'“.

O televizijskoj zabavi

„Dobra zabava je veoma ozbiljna stvar, ona podrazumeva visoke umetničke sposobnosti u različitim oblastima i trebalo bi da postavlja visoke umetničke standarde pred autore i izvođače. Zabava nije samo kviz, šou ili muzika, to je i film, i pozorište i balet, i sport - i još mnogo toga. Sve se to pretvara u veliki korpus ''entertejmenta'' koji se finansira uglavnom prodajom reklamnog vremena. I to sve vodi ka daljoj komecijalizaciji TV programa i pretvara ga u potpunosti u veliki EPP blok. Stoga su od izuzetnog značaja takozvani javni servisi koji omogućavaju manje komercijalnim ili potpuno nekomercijanim sadržajima da nađu svoje mesto u progrmu. To nikako ne bi trebalo da znači da je takva ponuda manje komercijalma. Naprotiv... Novac i tehnologija jesu moć i za televiziju, ali nije u tome sva tajna uspeha. Nevešt, neobrazovan, neinteligentan urednik ili autor nije u stanju da stvori nešto dobro ni sa velikim parama, a talentovan urednik ili autor će do valjanog ishoda stići i sa minimalnim sredstvima.To, međutim, nisu pravila, samo retki izuzeci. Urednici TV programa morali bi biti društvena elita, sposobni da nametnu kvalitetne sadržaj u svim žanrovima, spremni na rizik, pa i neuspeh - ali sa idejom. Često opravdavanje tvrdnjom ’to publika traži’ samo je maska nesposobnosti da se jasno koncipira program, da se uspostave profesionanlni standardi. Posezanje za ovom sintagmom u stvari je dokaz nemoći, nedostatka hrabrosti i kreativnosti.“

*Izvodi iz intervjua Branke Otašević sa Mišom Vukobratovićem objavljenog u „Politici“, a potom i u knjizi „Televizija: zrelo doba“ (Sedamdeset pogleda na TV medij), RTS izdavaštvo 2013. godine