0
Narodni pevač Rade Petrović preminuo je juče u 83. godini života, a iza njega je teška životna priča.
Rade je tokom svoje duge karijere otpevao neke od najvećih hitova domaće narodne muzike poput „Šumadijo, Šumadijo ko bi tebe ostavio“ i „Kud se žuriš, hej živote“.
PROČITAJTE JOŠ:
Međutim, iza veselih pesama kriju brojne životne tragedije koje su se samo nizale. Ni razvod roditelja, ni teško detinjstvo ne mogu se meriti sa onim što ga je sačekalo u braku.
Rade se još šezdesetih oženio šest godina starijom Olgom i sa njom dobio dva sina, a porodičnu idilu prekinula je šizofrenija koja je dijagnostikovana njihovom mlađem sinu.
„Kada se Dragan vratio iz vojske, Olga je umrla. To je bilo 1987. godine, eto, on je imao tada 22 godine. Olga je imala bubrežni nefritis. Otkrili su joj ga kada je rodila mlađeg sina Zorana. To je krenulo malo, pa je posle bilo sve lošije i na kraju nikako. Mesec dana pre nego što je umrla Olga, razboli nam se Zoran. Bio sam kod Radeta, probao neke pesme, kad me je zvala Olga i rekla da dođem brzo jer Zoranu nije dobro. Sreća, to je bilo blizu, ja odem, a on sedi za stolom, uzima hranu. Sedi, stavlja hranu u usta, pa pljune, imao je taj neki čudan pogled. Nešto pre toga pevao sam bolesnicima u „Lazi Lazareviću“ i odmah uzmem i okrenem ljude tamo u bolnici. Dobio sam jednu sestru koja mi je rekla da ga odmah dovedem, bez obzira na to što je nedelja i maltene nema nikoga. Odvedem ga ja tamo, pitali su me da li uzima drogu, znao sam da ne uzima. Onda su ga uveli samog unutra. Izlazi doktor i kaže da mora da ostane u bolnici. Tamo je bio tri dana i onda su ga prebacili u Padinsku skelu. Ustanovili su mu šizofreniju“, rekao je Rade.
Ubrzo posle toga, i Olgi se pogoršalo stanje, ali je uprkos tome stizao da se posveti i bolesnom sinu.
„Za Dragana, Olgu i mene ti dani su bili strašni. Olga je samo plakala što se to desilo njemu koji je tek počeo život i ništa od života neće imati… Tako je i bilo, niti je sposoban za rad, niti za porodicu, ni za šta… Preko ‘Jugoleka’ završio sam da Olga dobija materijal za dijalizu i dijalizirala se sama u kući. Jednom mesečno su nam sve donosili. Kada je Zoran bio u bolnici, to je bila ‘87. godina, strašno jaka zima. Išao sam da obilazim Zorana svaki dan od podneva do pet po podne. Zoran, koji je igrao fudbal s reprezentativcima, oslabio je toliko da mu je koža visila. Olga mu je svaki dan spremala supu u termosu i hranu, odlazio sam i hranio ga, jer drugačije nije hteo da jede. Šetao sam sa njim po onim dugim, uskim hodnicima od po sto metra. Davao sam poklone, podmićivao sam ih tamo. Bio je u posebnoj sobi, gde su sestre imale staklo i stalno je bio pod njihovim nadzorom“, dodao je on.
Supruga Olga mu je preminula na rukama, a posle duže i teške borbe.
„Sedam dana nakon što je Dragan došao iz vojske čekao ga je posao u školi. U to vreme nisam ja mnogo ni pevao, nisam uopšte mogao. Olga ili ja odemo, uvek odemo i kupimo one sokiće za bebu i nosimo mu to sa hranom. I taj dan sam hteo da ustanem i da odem po te sokove, a meni Olga kaže: ‘Lezi, odmaraj se, ja ću sada da se dijaliziram, a neka Dragan ode do posluge.’ Dala mu je pare i on je otišao, kada se vratio, majka mu je bila mrtva. Na rukama mi je umrla. Kada je rekla: ‘Jao Rade, jao’, ja sam je prihvatio i već je bilo gotovo. Kasnije su mi rekli da je ona pomerila braunilu i da joj je sva tečnost iscurila ispod kože. Još tada su rekli da moraju da je operišu i da će biti ‘čvrsto’. Jedva su je probudili posle te operacije. Tada mi je rekla, kada smo izlazli iz bolnice: ‘Svih osam sa kojima sam ležala je umrlo, red je i na mene. Samo mi je teško, ne znam kako ću bez vas’“, pristeo se on.
Najteže je bilo saopštiti Zoranu da mu je majka preminula, a onda je doneo i odluku da ga vrati kući i sam se stara o sinu.
„Bio je problem reći Zoranu, on se oporavljao, prebacili su ga u stacionar. Doktor nije bio za to da mu se odmah kaže, rekli su mu da sam u Sarajevu na tezgi dok sam organizovao Olgi sahranu. Cela estrada je bila na sahrani moje Olge, i čim smo je sahranili, šurak i ja se presvučemo i pravac po Zorana. Predosećao je da nešto nije kako treba, a ja sam mu rekao da joj nije dobro i da doktori kažu da će majka možda da mu umre. Nakon nekoliko dana njegov lekar nam je rekao da moramo da mu kažemo. Njemu su lekari saopštili i on je počeo da jauče. Tada sam ga izveo iz bolnice. Rekao sam šta god da bude, ja mog Zorana više ne vraćam tamo. Kada sam ga izveo iz bolnice, imao je 41 temperaturu. Dve noći i dva dana sam sedeo u fotelji pored njega i palio televizor da slučajno ne zaspim. Tog drugog jutra on je trebalo kao i uvek da u pet sati popije lek, ja zaspim. Odjedanput čujem Olgin glas: ‘Rade, pet sati je, treba Zoki lek da popije.’ Ja se trgnem i vidim na satu stvarno pet… Posle neko kaže da ne postoji to nešto, ja verujem da postoji“, rekao je Rade.
Nažalost, stariji sin Dragan iznenada je preminuo, a od njegove smrti se nikada nije oporavio.
„Nisam nikada uspeo da prevaziđem Draganovu smrt, posle godinu dana sam počeo da živim i radim normalno, ali nikada to više nije bilo to. Svakoga dana ja ležem i budim se sa njim u mislima i srcu. Znači, veruj mi, ne postoji dan da ne pomislim na njega bar deset puta dnevno. Evo, tri i po godine je prošlo i to će verovatno tako ostati dogod sam živ. Ne znam ni sam kako se nosim sa tim, velika mi je pomoć i moja sadašnja žena Mila. Dragan mi je ostavio iza sebe najveće blago, moju unuku Olgu. Ime je dobila po baki. Olga ima 28 godina“, dodao je on.
Iza Radeta je ostala jedna želja, a to je da i nakon njegove smrti Zoran bude zbrinut i da se neko na isti način stara o njemu.
„Kada mene ne bude, želeo bih da Zoranu bude kao što mu je sada sa mnom. Da se vodi računa o njemu u svakom smislu, a ja nekako znam da će to biti tako sa bilo koje strane. Pričamo mi o tome, pričamo… Ja Zorana pripremam na to. Danas, sutra, znaš… Onaj ko se nije rodio, neće ni da umre. Vidiš, nije fer što nije bilo po redu. Dragan je umro, a ja je trebalo da umrem. Smrt me ne plaši nimalo. Plaši me ta Zoranova bolest i sve to i brinem o unuci. Brinem za nju kada vozi auto i tako neke uobičajene stvari“, rekao je on u intervjuu za Kurir.
Rade Petrović rođen je u Beogradu 26. septembra 1941. godine. Završio je Osnovnu školu „Marija Bursać“ na Zvezdari, ali ga učenje nije mnogo zanimalo. Njegova prva ljubav bila je fudbal. Sportom se aktivno bavio tokom svoje rane mladosti, ali je jedan skandal brzo prekinuo njegovu karijeru. Suspendovali su ga zbog tuče, a on je potom prepoznao svoj muzički talenat. Prve pesme, „Pastiricu“ i „Ne pitajte vi za nju“ izdao je 1975. godine, a svoje singlove je uglavno predstavljao na muzičkim festivalima. Tokom karijere je snimio nekoliko albuma i dobio brojne prestižne nagrade za očuvanje izvorne narodne muzike.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
