„To je zasluga mog oca, kada sam bio mali govorili su mi da treba da se držim škole, a ne muzike. Otac je prošao i kafane i sve, to je bilo drugačije vreme, gorak je taj dinar.“

Jesi osetio ti tu gorčinu pevačkog posla i života?

„Jesam, kada mi se otac razboleo. Došao sam kući, a on je bio u vikendici. Žena mi je bila uzrujana i ja vidim da nešto nije u redu, ja nju pitam gde su otac i majka i ona mi kaže da se vraćaju iz vikendice. Znam da im do kuće treba 15-20 minuta, imao sam neki predosećaj, igralo mi je u grudima i osećao sam da nešto nije kako treba. Žena nešto kunja, ali izbegava razgovor sa mnom, vidim da se nešto dešava. Meni nešto ne da mira i ja pozovem oca, on je lik koji uvek ima baterije na telefonu i uvek se javi, to je kod njega tako, nikada ne zatura telefon, uvek je dostupan.“

„Ja njega zovem, a on se ne javlja, vidim ja nešto nije dobro. Nazvao sam mamu i ona mi se javlja plačući i kaže mi da brzo dođem jer tata nije dobro. Seo sam u auto i dao pun gas do bolnice, kada sam došao video sam da nije pri sebi, doživeo je kliničku smrt, reanimacijom su ga vratili u život. On je bio u šok stanju, nije prepoznavao ni mene, ni nikoga, otekao mu je jezik, nije mogao da priča, a nismo mogli ni da ga smirimo. Mnogo težak trenutak.“

Šta ti je prolazilo kroz glavu dok si dolazio do bolnice?

„Samo da ga vidim još jednom živog. Kada sam čuo da mama plače, mislio sam da je umro, i samo sam govorio ‘Bože samo da ga vidim još jednom živog’. Kada su hteli da snimaju skener, imao je neurološki problem, nisu mogli da ga smire, mene su tafa izbacili napolje jer sam došao sav potresen. Sećam se kada sam prišao i uhvatio ga za ramena i kažem mu: ‘Tata, tata’. Oni su mi rekli da ga pustim, a ja sam im rekao da se sklone od mene. Rekao sam mu: ‘Tata, ja sam, Semir’ i nasmejao se, prepoznao me i smirio se. Odveli su ga na odeljenje, a lekari su rekli da ga odvedemo za Beograd, ali pošto je Beograd daleko, a stanje je kritično, mi smo otišli u Kragujevac. Tamo se ispostavimo da ima tumor na mozgu. Imao je tešku vrstu tumora“, priča Semir i otkriva da je zamolio doktore da rezultate i analize sakriju od njegovog oca što su i uradili.

„Proveli smo četiri meseca u Beogradu, posle još tri u Kragujevcu, ja u to vreme nisam radio ništa. Povukao sam se od svirki i svega. Posle sedam meseci smo se vratili kući u Novi Pazar, a ocu sam tek pre tri godine rekao od čega je bolovao. Odradili smo i zračenje i hemoterapiju, lagali smo ga koliko smo mogli, kao hajde preventivno da uradimo, i sve je to super prošlo. Doktor mi je rekao da mu je ostalo još četiri do sedam meseci života. Posle sedam meseci on je bio super“, priča Semir i otkriva da su u tom trenutku ostali bez novca:

„Sećam se kada smo se vratili u Novi Pazar kažem mami da treba da idem sutra u Bijelo Polje kod jedne prijateljice da kupim neke sirupe i čajeve koje je on koristio. Kažem mami da vidi koliko imamo još novca i da mi da pare za sutra, ona meni donosi 300 evra, ja sam mislio daje mi to za put, jer je ta terapija bila 200 evra i ostatak za put. Pitam je koliko je još novca ostalo, a ona mi kaže to je sve što imamo. U tom trenutku nemamo nikakvih primanja, sedam meseci se nije radilo. Otišao sam za Bijelo Polje, doneo terapije i legao sam da spavam – to je bila najduža noć u mom životu. Imam 23 godine, a cela kuća je pala na mene, tatino lečenje, a u to vreme i mama boluje od tumora, ona je svoju operaciju odložila. Trebala je da se operiše u februaru, ali pošto je tata dobio taj napad, ona je odložila svoju operaciju za narednu godinu.“

„Hvala Bogu oboje su sada dobro. To je ta životna borba, ja mlad i ne znam kako sutra, a u tom trenutku imam 50 evra u kući, dvoje male dece, ženu i mamu i tatu koji su bolesni. Nikad duža noć mi nije bila nego ta, razmišljao sam kako ću dalje, šta ću. Tata više ne može da mi pomogne, preko noći sam morao da postanem čovek. Sećam se da je bio utorak i zove me kolega da pita da li sam slobodan sutra da radimo svadbu. Nikada mu to neću zaboraviti, to je za mene bilo kao da mi je neko dao bogatstvo. Tu sam počeo da radim, to je taj gorki dinar. Posle sam imao bendove, bio šef bendova, ali za oca je bio preveliki trošak.“

„Za sve što samo čuli da je dobro mi smo se trudili da nabavimo i da ga izlečimo. Troškovi su mi bili ogromni, ono što radim nije moglo da pokrije sve, video sam da se gušim. Ćerka mi je tada imala dve godine, to je bio jedan od najtežih trenutaka u životu. Prolazimo pored neke trafike, a trafika puna igračkica, i ona mene povuče hoće da joj kupim lutkicu, a lutkica u tom trenutku koštala 1200 dinara, meni to skupo da joj kupim i ja je odvučem i kažem joj ‘Hajde sine, sutra će tata da ti kupi’. Tada sam otišao u jedan lokal u Novom Pazaru i ponudio se da radim, oni su me primili da radim, tu se radi svako veče i to je odmah neka stabilnost. Jednom nedeljno se odmara, a šest noći radiš do zore, vatreno se radilo. Dogovorim se ja sa njima i onda sam otišao da ćerki kupim onu lutkicu, kad mi srce nije eksplodiralo. To su jako teški trenuci. Dve godine sam radio u toj kafani, naradio sam se i dosta problema rešio, a onda sam otvorio svoj restoran i danas se bavim ugostiteljstvom.“

Kako je pevati svadbu gde treba da budeš veseo, a u tvom životu brodolom na sve strane?

„Posle svega bilo je lakše. A posle očeve operacije sam došao do Novog Pazara i zvao me jedan kolega da radimo, on i peva i svira. Odem ja sa njim ali ne mogu da prenesem ništa pozitivno i pred kraj mi prilazi čovek i pita me da mu otpevam pesmu ‘Kralj propadanja’ od Šabana Šaulića, a to je omiljena pesma mog oca, meni su samo krenule suze. On mi se izvinjava, ja reko nisi ništa pogrešio ali ne mogu da ti pevam tu pesmu sada, nije bilo šanse. Tada sam rekao da nisam više sposoban da radim i napravio sam pauzu od sedam meseci.“

Na početku karijeru ušao si u „Farmu“.

„Dobio sam poziv i rekao sam ‘Ljudi, od par miliona ljudi ja imam mogućnosti da uđem’. To je bila šesta sezona Farme. Tada sam mislio da to može da mi reši sve probleme. Honorar sam dobio na nedeljnom nivou, ne mogu da se setim koliko je to bilo. Znam da je ugovor bio isti za sve nas koji smo bili početnici. Honorar mi je bio bitan samo da nešto imam za porodicu, a meni nije bio bitan. Više se išlo na reklamu i promociju, da ja uđem u ovaj sistem.“

Kako je biti unutra sa svima njima?

„Na televiziji je sve bilo drugačije, a kada uđeš tamo sve se menja. Nisam se ostvario u toj ulozi, kajem što sam sam ušao, nije to pravi put za mene, trebalo je da pevam i radim ono što i danas. Hteo sam brzo do slave. Stekao sam neku popularnost, imao sam neku priču tamo. Kada sam trebao da uđem u Farmu čelnici produkcije su mi rekli da sam previše iskren, idem srcem i nisam za takav projekat. Ja sam tada bio upaljen i želeo sam samo da uđem. Lično su me oni odgovarali od toga, noć pre ulaska u karantim su mi rekli da odlažu moj ulazak. Ja razmišljam kako sad, a oni mi kažu da sam previše iskren za to, i da, kada uđem tamo više ne mogu da mi pomognu, to mi je rekla Milica Mitrović, ali ja sam bio tvrdoglav.“

Opiši mi malo taj boravak na Farmi.

„Bila je zima, ja sam ušao na jesen. Bilo je hladno, nekada i do minus 20. Tamo se ustane ujutru svako svoje obaveze, ja sam brinuo o nekim ovcama. Preko dana smo imali ručne testere i sekli smo drva, treba da se greješ i kuvaš. Funkcionisali smo kao u prošlo doba, nije bilo luksuza i stvarno je bilo surovo. Jednog dana je zavladala lepa harmonija, svi koji su bili u svađi su se pomirili. Žene na jednu stranu, muškarci na drugu rade, i gledaocima to nije bilo interesantno. Tada je stiglo pismo da se izabere najveći licemer i da se obrazloži. Mi smo imali našu ekipu, ja sam rekao da je to Aca Živanović, a on meni kao brat, čuvali smo se za razliku od ostalih. Kada se završio sastanak, krenuo je rat na Farmi, svako sa svakim. Meni prilazi neko i kaže mi ‘Ti tako za mene’, to kreće svako sa svakim i to je taj pritisak koji ja nisam mogao da izdržim. Kada sam ušao nisam umeo da razgovaram, moraš da budeš i bezobrazan i drčan, a ja u tom trenutku to nisam tako navikao.“

Šta smatraš kao najveću grešku na Farmi?

„To što sam dozvolio da budem toliko izigran, da sam ja jednom ženi, majci opsovao decu, toga se i danas stidim, izvinio sam se 100 puta javno. To je ta psihološla igra, razočarao sam se u sebe. Dozvolio sam da uđem u raspravu i svađam se sa ženskom osobom. To su novinari iskoristili da ubace nacionalizam. Kada sam izašao sa ‘Farme’ sutradan kada sam video naslove nije mi bilo dobro. Tada sam shvatio da ljudi nisu gledali koliko su čitali. Prozvali su me nacionalistom, i ovakav i onakav, primao sam preteće poruke. Doživeo sam neprijatne situacije na ulici kada sam bio sa ženom i porodicom, lik me prepoznao i krenuo da prebacuje, da ne spominjem sada, daleko bilo.“

Semir Džanković nam je ispričao još detalja iz rijalitija „Farma“, a onda i objasnio odnos sa Gabrijelom Pejčev koji je medije godinama intrigirao, a o čemu se radi pogledajte u videu iznad teksta.

BONUS VIDEO: ISPOVEST „Sa kriminalcima si morao da budeš dobar ili te nije bilo“: Ivan Gavrilović o sprezi estrade i kriminala 90- ih, pomenuo je i Marka Miloševića