U novoj emisiji "Ispovest" autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, svoju životnu priču ispričala je Maja Volk.
Maja Volk je jedini doktor nauka iz oblasti dramaturgije u Srbiji, scenarisca i muzičarka, a u svojoj bogatoj karijeri napisala je 22 romana.
S obzirom na to da je odrasla pored majke glumice Mirjana Kodžić, i oca koji je bio filmski i dramski kritičar, Petra Volka, Maja je detinjstvo provodila u pozorištu slušajući Šekspira i gledajući predstave.
PROČITAJTE JOŠ:
Sa sedam godina našla se u klupi trećeg razreda osnovne škole, a fakultet je završila u 21. godini, pa je potom odlučila da ode u Australiju i tamo započne svoju karijeru.
Život Maje Volk pun je avantura i borbe. Ona je u emisiji „Ispovest“ pričala i o periodu kada se lečila od karcinoma grla, o svemu tome ali i drugim stvarima iz njenog bogatog života pročitajte u nastavku teksta.
Sa koliko godina ste naučili da pišete, sa sedam godina ste krenuli u treći razred, kako je to tada moglo?
„Sa šest godina sam krenula u školu, a naučila sam da čitam na ulici, Rade Damjanović istoričar me je naučio. Izbacili su me iz obdaništa jer sam tukla devojčice, odrasla sam na ulici sa dečacima i tu nije bilo cile mile. Ja uđem u obdanište i one se pekmeze i ja ih bam bam i onda me izbace. To je bilo dobro jer sam celo detinjstvo provela na ulici, tu sam se čeličila. Kada sam krenula u školu, na poluđogu drugog razred su videli da mi je dosadno, ja sam znala Šekspira napamet, jer je moja majka to pričala svaki dan, i ja sam kao pesmicu znala i onda su videli da se dosađujem. Sin Raše Popova, Bojan Popova, koji je bio sveštenik u Australiji, sad je u Rusiji, i ja smo kao vanredno pametna deca prešli u polugođe trećem. To su starija deca, pisali su latinicu, penkalom, to nas je motivisalo. Stalno su nam govorili da smo mali, pa smo se dokazivali, na fakultetu sam bila najmlađa i sad odjednom nisam, ne mogu da se naviknem.“
Je li vam značilo to kasnije u životu, što ste ranije završili fakultet?
„Kako ne, uvek sam pričala da ne znam da li da se ponosim ili da se stidim što sam završila toliko škola i fakulteta ili ne. Škola je koncept iz 19. veka namenjem razvoju industrijskog društva, a ne informacionog. Decu kada pitate, oni kažu da život počinje kad se škola završi, oni školu ne stavljaju pod život nego pod zatvor. Kada bi nestala struja, samo bi škola funkcionisala, njima struja ne treba. Drugo, škole nisu mesto znanje, znanje se nalazi u enciklopedijama, ljudima… Ja sam to u trećem razredu osnovne škole shvatila, isključivo dobro prolaze prosečni, to je namenjeno proseku i koncepirano je da se naprave pojedinci koji su poslušni građani, a ja nisam bila poslušna, uvek buntovna. Jedina škola koja je bila dobra je bila muzička, ali su me i tamo maltretirali jer su hteli da sam posvećena samo muzici, a u školi su hteli da budem posvećena samo školi. Ja sam paralelno išla u dve srednje škole.“
„Upisala sam paralelno dva fakulteta Filološki, odsek engleski i španski i upisala sam FDU. Diplomirala sam u 21. godini. Onda sam se razočarala u Filološki fakultet, govorila sam dobro španski, ali nisam dobro govorila srpski, dali su mi nižu ocenu jer sam za pola završila test koji je predviđen za šest sati i onda sam shvatila da je to apsurd, kažnjavaju te zato što si brz i zato što znaš, od Filološkog sam digla ruke posle tri godine, posle sam jezike učila preko kurseva.“
Negde sam pročitao da ste tokom puberteta voleli eksperimente, pa ste se napili sa 11 godina?
„Mene je rano uhvatio pubertet. Moji roditelji su bili strogi, pa su prouzrokovali moj bunt, sa 11 godina sam htela da vidim kako nikotim deluje na mene i sve opuške sam stavljala ispod prozora, bili smo u kući na moru. To je pobuna u krvi, tukli su me dva dana i tako mi ogadili cigaru, tako da kad neko zapali cigaru u mom društvu nije mi dobro. Sledeće godine sam htela da vidim kako mogu da kontrolišem alkohol. Izabrala sam veče kada su nam bili gosti, da niko ne obraća pažnju na mene, popila sam skoro litar Terana, to je kao da odrastao čovek popije pet litara. Sećam se da mi je alkohol išao u nogu, a ne u glavu, mama me pita šta je na televiziji, ja ne vidim televizirom uopšte. Onda sam shvatila da je vreme da idem, krenula sam da ustanem i pala, dobila sam trovanje alkoholom.“
Jako mladi ste otišli u Australiju, posle završenog fakulteta?
„Jedan kum me je poveo, to je čovek iz one bande sa ulice iz detinjstva. Oni su otišli u Australiju kada sam ja imala sedam godina. On se vratio na kratko, ja na Kalenić pijaci jednog dana i vidim jednog bradatog čoveka sa braon očima i ja mu kažem Bota, a on mi kaže Mai, tako smo se zvali i on me prepozna i pita hoću li da mu budem kuma, ja pristanem i svi me napale ‘mora kuma u Australiju’, a ja sam tada već radila u Centar Filmu i bilo mi je muka, jedan čovek nije mogao ništa da promeni, bila sam zamorane i već sam zamišljala da odem u slobodne umetnika i uvek sam zamislila da mi za to treba pet hiljada dolara. Zašto? Zato što se ni tada ni sada ne menja ništa, uvek kasne honorari i sada da bi ti plaćao struju ovo i ono ja sam zacrtala tih pet hiljada dolara.“
„Onda sam otišla u Australiju i bacili su me da prodajem balone u luna parku, jer su oni imali radnje u luna parku i ja sam od ujutru do uveče prodavala balone. To je bilo jedno literarno iskustvo, jer tu dolaze usamljeni ljudi i ja sam počela da pišem roman ‘Mrtve lutalice’. Odlučila sam da pravim film između Australije i Srbije, našla sam i producenta i desi se preko noći da se donese novi zakon o operizivanju investicija za film. Do tada su u film oporezivali doktori i tako dalje, jer se tako oslobađaju poreza. Moj producent ode u taksiste preko noći, oni se vrlo brzo adaptiraju, ja ostanem na ulici i onda sam pevala i svirala po raznim kafanama, igrala u nekom teatru, davala časove gitaru, pisala radove diplomcima i naplaćivala debelo jer oni pojma nemaju.“
Nije vam se dopao život tamo?
„Ja nisam zubar, pa su zubi isti i tamo i ovako. Mogla sam da budem anonimni pisac, da pišem za nekog drugog, da pišem neke serije koje su tada krenule, i treći uslov je bio da ako hoćeš da budeš pisac u Australiji moraš samo pozitivno da pišeš o toj zemlji. Ja sam onda rekla da ću za džabe da pišem u svojoj zemlji. Tamo sam videla u srpskim restoranima ljude koji dođu u balskim haljinama i igraju kolo, kenguri skaču, a naši ljudi prodaju sir i kajmak za dolare u celofanu. To je 1985. godine i oni su želeli da naprave domovinu tamo, to je bilo tužno i literarno zanimljivo, najveći broj u ludnicama su bili Srbi jer nisu mogli da se prilagode, uslov je da izgubiš identitet. Nama kada dođe stranac ovde mi bi najviše voleli da priča srpski, da pređe u pravoslavlje i slavi slavu – šta je onda čudno kada Australijanci želi da postaneš njihov? To ja nisam mogla da prihvatim, mnogo manijaka ima, krek je tada udario, sida, to je bilo kao Čikago tridesetih. Tamo je puno kriminala, a dosta Srba je umešano u kriminal, dosta je kockarnica i javnih kuća tamo, ja sam sve to obilazila, sve sam ih znala i gledala i govorila ‘sve je to literarno iskustvo, samo ja da preživim, sve će to u roman’. Tamo sam preživela 10 života za godinu i po dana, danas su druga vremena. Oni često dolaze, tada su dolazili na deset godina, jedna mi kaže da čeka pismo da se isplače, a ja da idem u crkvu i da posle idem na aerodrom i da ispraćam ljude za domovinu nisam mogla.“
Tamo ste se prvi put udali.
„Jeste, on je bio stend ap komičar, u to vreme ovde niko nije znao šta je to, a meni je bilo jako zabavno. Bio je Vijetnamski veteran. U Australiji je jedan od glavnih problema alkohol, tamo si ili alkoholičar ili lečeni alkoholičar. On je mene zaprosio i to je meni bilo zanimljivo, a majka je uvek govorila ‘sine možeš uvek da se razvedeš’ i hvala joj na tome. Tada sam imala 27 godina i rešimo da napravimo svadbu u pravoslavnoj crkvi u Sidneju i naš običaj je da se gucne vino i on dobije delirijum tremens tog istog dana. Alkoholizam je alergija na alkohol i jedna kap je dovoljna da se pokrene hemijska reakcija kao što se i desilo. Ja se udajem i znam da je kraj, potpuno suludo.“
„Odlazimo u Jugoslaviju, Stop Over u Rimu, u to vreme je Kvantas častio sedam dana, on sedi u sobi i pije, a ja lutam Rimom i ne znam, od sramote, kako da kažem i šta da kažem. To traje tri dana, a onda 15 dana se kaje i ja shvatam što žene žive sa takvim ljudima. Jer onom pijanom ne možeš ništa da kažeš, a onaj trezan se ne seća ničega i ti zapravo živiš sa dva čoveka. Sreća, pa je to ludilo trajalo jako kratko, on se jedan dan iselio iz stana, to je fenomenalno, hvala mu na tome. Po zakonima nemaš pravo na razvod dve godine, jer je bitan natalit, a puno se brakova sklapalo zbog papira. Ja sam njega razvela ovde, uzela dva advokata i rekla da mu ne znam mesto stanovanja, on siroti i ne zna da je razveden.“
Na Fakultetu dramskih umetnosti ste predavali dugo godina?
„Predavala sam 30 godina, prošla sam sve ono od asistenta, naravno uvek je bio opet drugi aršin za mene jer sam bila jedina profesorska ćerka koja je primljena uopšte tada da studiram, moj prijemni je bio kao diplomski. Na kraju su me pitali šta ću ja ovde kad sve znam? Kao ćerka Petra Volka to su bili neprijatelji i tamo i ovako. On je bio vrlo oštar kritičar i filmski i dramski, tako da su vrata bila zatvorena za mene, za moje drame… To je sve prošlo i bilo iza mene, kada sam htela da se zaposlim, volontirala sam dve godine, rodila troje dece bez dana trudničkog jer sam se bojala da ću izgubiti mesto. Nisu hteli da me prime jer sam bila suviše matora da budem asistent, imala sam 30 godina i bila sam doktor nauka.“
„Još uvek sam jedini doktor nauka iz oblasti dramaturgije, a nisu mi dali da predajem dramaturzima, nego montažerima i organizatorima, producentima, to je bilo dobro, jer su to bila deca koja nisu opterećena egom. Onda sam osnovala katedru u Banja Luci, tu sam iznela četiri generacije. Iškolovala ceo kadar ljudi koji su danas doktori, dekani, to mi je bilo jako lepo, ali sa ove strane mobinga i malteriranja i onda su uspeli da me oteraju u prevremenu penziju i onda mi PIO font ukrade sedam godina staža i dve godine ostanem na ulici bez plate, bez penzije, bez ičega. Uvek sam ja imala u životu varijante, sreća da imam 10 prstiju i znam sve, i da heklam, i da pevam i sve.“
Kako ste saznali da imate karcinom?
„Karcinomu je predhodilo pet godina pakla da bi se on napravio, prvo razvod braka, mama umre, tata se oženi, sin se odseli – dokle više. Kada posustaneš i kažeš ja ne mogu više. Onda organizam kaže ‘ne mogu da te gledam kako se mučiš, evo ti rak da odeš što pre’. Ja kada čujem onu rečenicu, boriti se protiv raka, protiv čega se boriš, protiv sebe? Treba razumeti, a ne boriti se. Nikakve simptome nisam imala, pevala sam kao slavuj, u raznim zadimljenim restoranima misleći da je moj glas večan. Kada pevaš ti onda mnogo udišeš vazduh. Imala sam jednu malu neprijatnost, kada jedem kikiriki onda se zagrcnem, ali ja popijem čašu vode i mislim da mi nije ništa. Šest meseci posle mamine smrti se tata oženi, ja odem kod njega, i on mi postavi jedno pitanje, koje iz ovog ugla nije bilo strašno, ali ja sam pomislila da ću da umrem i ujutru se na vratu pojavila metastaza, ali ja sam mislila da to nije ništa.“
Da li ste išli kod lekara?
„Ne, ali moj bubnjar u bendu je znao šta je, rekao mi je da to nije žlezda, da odem da mi pogledaju. Moja ćerka Teodora je dete oštećenog sluha, sa šest meseci je primila vakcinu od koje joj se oštetio sluh i zbog nje sam bila dobra sa svima sa ORL, onda sam rekla da idem tamo, onda me pošalju na kliniku i urade mi laringoskopiju pod anestezijom i ona me zove i kaže mi da idem sutra reći će mi, ja odem u četvrtak i kažu mi da je to bila poslednja faza raka grla i da moram u ponedeljak da se operišem. Ja sam samo tri dana znala da imam rak, a za tri dana ne stigneš da obradiš informacije, jer te šalju vamo tamo i nisam se ni u jednom momentu zapitala posledica te operacije. Pre toga sam otišla privatno na jednu kliniku gde su mi rekli da je to bila neka metastaza, mala operacija kojoj će oni da skinu to košta 800 evra. Sreća pa nisam imala 800 evra, jer bi oni to skinuli, a ne bi otkrili rak grla.“
„Tako da se me operisali u ponedeljak, bila je komplikacija, jer sam puno krvarila, mogla sam da umrem. Zanimljivo je što mi je čovek koji je radio horoskop rekao samo ne u ponedeljak, ja ga pitam da li ću da preživim, on mi kaže da hoću, ja reko to mi je bitno samo. Borila sam se za glasne žice, oni to rutinski skidaju kod raka grla, ali ja potpisala da neću, radije ću da umrem nego da ostanem bez glasa. To je najvažnija borba u mom životu, dala sam CD hirurgu i rekla mu da sluša to dok me operiše. On je rekao nije sve u glasu, ja mu kažem pa nije sve ni u ruci, hajde budi hirurg bez ruke. Imala sam sreću, danas znam da ta operacija kada se radi u Kanadi vade žile iz ruke i stavlju u grlo. Rak grla je smrtonosniji od raka dojke ali o tome neka ko da priča, jer su im povađene glasne žice. Tipičan kafanski rak, na osam muškaraca, jedna žena dobije rak.“
Kada je reč o drugom braku, moram da vas pitam zašto se desio razvod, jer sam u jednom intervjuu slušao da je to bio lep odnos?
„Divan brak, troje dece, 16 godina nije malo. Mi smo jedinci, neću da kažem lenji, ali od nas dvoje uvek jedno mora da ustane, a to sam bila ja. Posle deset godine dođe do zamora, kada imaš troje dece uvek imaš jedno koje kasno legne, jedno rano ustane, jedno vitla celu noć i stalno te cimaju, na svaka dva sata spavaš. Ja sam bila dve godine u kliničkoj depresiji, ali to niko nije primetio, niko nije primetio da se ja nisam nasmejela već tri meseca. Njemu je tata umro, rađali smo decu u devedesetima, ratovi, krize, sankcije, dete oštećenog sluha, rađa se drugo, kreće treće. To je igra bez granica i mi smo posustali, 1999. su se masovno razvodili, posle bombardovanja je sve pucalo. Vidimo komšije da se razvoda, pa što ne bi i mi, ali nije to tako, bol je veliki, deca ne reaguju odmah, reaguju posle dve ili tri godine. Moj rak se desio i sve je bilo povezano. Tačno je ta činjenica koliko si bio zajedno sa nekim, pa kada prođe polovina tek onda možeš da budeš prijatelj. Sada smo baka i deka, on se oženio, divnu ženu ima koja je sada treća baka našim unucima. Da smo ostali u braku, ne bi mi se desilo sve ovo i ne bih krenula drugim smerom i ne bih pronašla misiju da pomažem ljudima.“
Maja nam je ispričala da sada uživa pomagajući ljudima da prebrode svoje problema i nađu svoj mir. Takođe nam je rekla da od hrane koju več godinam unazad jede joj nestaju rane na telu, a koja je to hrana, pogledajte u emisiji koja se nalazi na početku teksta.
BONUS VIDEO: ISPOVEST: „Iz picerije sam uleteo na estradu, nisam imao para, preturao sam po džepovima starog kaputa da vidim je l nešto ostalo“: Filip Mitrović u suzama o mučnim počecima